Ђуза је био глумцима родитељ

У присуству породице, пријатеља и колега јуче је у Атељеу 212 одржана комеморација глумцу Властимиру – Ђузи Стојиљковићу (1929–2015). Међу њима су били Мира Бањац, Драган Бјелогрлић, Војислав Брајовић, Љубиша Самарџић, а о глумцу су говорили Светозар Цветковић, Бранимир Брстина, Светлана Бојковић, Феђа Стојановић, Небојша Илић, Борис Лијешевић и Никола Ристановски.

Глумац Небојша Илић истакао је да осим импресивне биографије, по правилу похвалних критика, и најзначајнијих награда које се додељују глумачком еснафу, постоји још један утисак о овом великом глумцу.

– Ђуза Стојиљковић био је наш позоришни родитељ. Најбољи изданак тек основане школе, чији је био један од првих ђака, који ће заједно са својим великим професорима артикулисати све што ми данас знамо као уметност глуме. Ти наши позоришни родитељи свих ових година били су и наш компас, и сидро, и сигурни брод, и копно. Кроз њих смо проверавали јесмо ли ми стварно глумци. Радимо ли што и они, личимо ли на њих. То личимо – значи припадамо ли ми заиста њиховом племену. Давали смо све од себе да му припадамо. Стајали смо са стране, у џеповима сцене, и гледали на стотине пута како играју, која средства користе, где се чувају, а где се пусте – рекао је Илић.

 – Лупали смо главу у бифеу, нас неколико новопридошлих у Атеље 212. Наравно без резултата. Ђуза нас је убеђивао да смо ми глумци, а не он. Годинама касније играли смо са Ђузом на сцени. Повремено и пред камерама, и то доживљавали као нешто нормално. Никад нисам стварно поверовао да је то баш нормално. Увек сам негде осећао да је то ипак привилегија, да је то нешто што нас чини бољим глумцима –истакао је небојша Илић.

Бранимир Брстина поменуо је само неке од 103 улоге Стојиљковића које је играо у представама – Непријатељ народа, Марија Стјуарт, Звер на месецу, Шума блиста, Глембајеви, Отац на службеном путу, Љубав и мода, Позориште у кући, Стижу долари, Лаку ноћ децо, Монтевидео, видимо се...

За Светлану Бојковић Ђуза је био скроман, пријатан, ненаметљив, свежег духа и једноставне комуникације, и као такав вољен од целе глумачке породице, а Феђа Стојановић подсећа да је био човек пун добронамерности, радости и топлине. Ђуза се није ослањао на таленат, шарм и харизму, већ је био бескрајно вредан човек, истакао је Тихомир Станић, и са присутнима поделио сећање са гостовања Атељеа 212 по Србији.

– Олуја, закрчени сви путеви. Сви већ одустали да било где крену, сем глумаца. Док путујемо, Ђуза у углу тихо говори: „Штрихујте, баш ме брига. Ма, баш ме брига.“ Станић га пита: „Ђузо, причаш сам са собом?“ А он каже: „Замисли: седиш у топлој кући, завршио си свој комад. Поставе ти тај комад у неком позоришту. Питају: ’Да ли бисте и ви дошли по овој олуји на гостовање?’ а ти им одговориш: ’Ма, скраћујте, баш ме брига. Радите шта хоћете. Само не дописујете!’”

Редитељ Борис Лијешевић испричао је да је Ђуза отишао са осећањем да није довољно научио, а то што је радио, додао је, и није се могло научити. – Читајући коментаре на друштвеним мрежама, чудим се како је публика тако тачно уочила његове најбоље особине. Делио је и са њима топлину и благост своје личности – додао је редитељ.

М. С.