Producent ne nosi kafu glumcima

Neostvarenu ljubav prema glumi i magiji scene Ivana Nenadović uspešno je nadomestila angažmanom u sektoru produkcije u Narodnom pozorištu u Beogradu, u čijem timu radi dugi niz godina. Trenutno je angažovana kao izvršni producent predstave „Na dnu”, Maksima Gorkog, u režiji Ane Đorđević, čija premijera se očekuje na početku naredne sezone. U međuvremenu predstoji joj organizacija gostovanja predstava na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu, što znači da će i ovo leto provesti radno. Koliko je uspešna u svom poslu najbolje potvrđuju glumci koji je smatraju članom ansambla, a reditelji je često potpisuju kao svog asistenta.

– Da, glumu, svoju prvu pozorišnu ljubav zamenila sam produkcijom.

Kada je moj otac Đorđe Nenadović, inače glumac, shvatio da zaista nameravam da se ogledam u dramskim vodama, znajući koliko je ta profesija nesigurna i neizvesna, u velikoj meri je uticao da preispitam tu svoju odluku. Naravno, u toj svojoj „glumačkoj” fazi nisam ni imala iluzije da taj poziv znači samo aplauze i crveni tepih, jer sam živela u kući sa glumcem koji nikada nije bio u stalnom radnom odnosu, priča Ivana Nenadović koja potiče iz ugledne porodice Nenadović. Preci su joj čuveni Prota Mateja i Ljuba Nenadović, otac Đorđe Nenadović, glumac, koji decenijama vodi „Karavan” na Radio Beogradu.

Suočivši se sa problemom treme i strahom od javnog nastupa, Ivana Nenadović upisala je Filološki fakultet u Beogradu, ali u isto vreme počela da radi kao razvodnica u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je ponovo osetila bliskost sa umetnošću i upoznala se sa nastajanjem predstava. Povremeno je zalazila u pozorišne radionice i kancelarije, posmatrala šta i kako rade zaposleni i shvatila da pozorište nisu samo gluma i scena. Potom je upisala i završila Akademiju umetnosti u Beogradu, odsek produkcije.

– Moje obrazovanje i profesionalno zvanje podrazumevaju da sam osposobljena da se bavim produkcijom i organizacijom u oblasti kulture i umetnosti, ali i da mogu kreativno da učestvujem u nastanku predstave. Nikada se nisam pokajala što sam odustala od glume jer i ova profesija, iako nije definisana kao umetnička, nudi i te kako prostora za kreativnost i profesionalnu satisfakciju, tvrdi naša sagovornica, koja istrajava i u borbi za poboljšanje statusa organizatora u pozorištu. A da izuzetno voli svoju posao, Nenadovićeva potvrđuje svojim profesionalizmom.

– Kada sam kao student na praksi radila na predstavi „Cijanid u pet”, sećam se, glumci su mi rekli da prvo treba da naučim da donosim kafu. Danas su se te relacije promenile, posebno zahvaljujući mom angažmanu i pristupu poslu, kao i većine mojih kolega, ali i pojavom marketinških agencija gde producenti zauzimaju drugačiju poziciju nego u pozorištu. Producenti u Narodnom pozorištu prave pretkalkulacije za produkcije, kojih se držimo tokom procesa rada,  vodimo računa o realizaciji projekta u tehničko-operativnom smislu, pratimo sastavljanje glumačkih podela, termine proba, rasporede rada radionica... Narodno pozorište je na republičkom budžetu, a to znači da tokom nastanka nove predstave moramo da raspolažemo predviđenim materijalnim sredstvima i eventualno pribavljamo dodatna sredstva od sponzora i donatora, objašnjava Nenadovićeva, uz napomenu da je mnogo boli nebriga prema umetnosti i zaposlenima u kulturi, o čemu kaže:

– Sigurna sam da to nije bez razloga. Gubitak nacionalnog identiteta je ozbiljan i težak problem, a mi ništa ne činimo da ga rešimo. Mislim da je poslednji bastion očuvanja našeg nacionalnog identiteta Narodno pozorište u Beogradu koje se jedva održava u životu, zaključuje Ivana Nenadović.

 B. G. Trebješanin