Latinično podmetanje

Jedna od prvih stvari koje sam uradila kada sam 2005. došla na čelo redakcije „Politike” bila je da Dragoljubu Žarkoviću ponudim kolumnu u „Politici”. Da se razumemo, nudila sam kolumnu i Biljani Srbljanović: smatrala sam, tada kao i sada, da je Srbiji potreban list otvoren prema svim političkim opcijama, list koji zna da oni koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta u stvari nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente.

Smenjena sam 1. oktobra 2008. godine, ali mi je bilo veoma žao kada je Dragoljub Žarković pola godine kasnije prestao da piše u „Politici”. Odbio je da prihvati smanjenje honorara, a poslednju kolumnu objavio je 27. marta 2009. U fusnoti se oprostio od čitalaca rečima: „Sasvim je u redu da se s promenom koncepta menjaju i izvođači radova.”

Sada tvrdi da je odbio da piše za „Politiku” iz solidarnosti što sam ja sramno najurena s pozicije glavnog urednika. Iz toga bi valjda proizišlo da je sramno, nelojalno što ga kritikujem kad obmanjuje čitaoce.

Čitalac će sam da odluči veruje li u ono što je Žarković na ćirilici objavio šest meseci posle moje smene ili u ono što na latinici objavljuje šest godina kasnije (ne pet, kako piše u njegovoj kolumni u „Blicu”).

Svi ćemo se, međutim, sa njim lako složiti da se „profesionalnost novinara meri sa onim što je napisano i objavljeno, a ne vrstom pisma”, jer u Žarkovićevom je podmetanju latinica potpuno nedužna.