Tranzicija Makluanove filosofije

POP KULTURA
Iz današnje perspektive šezdesete ne izgledaju samo kao zlatno doba, one to i jesu, jer su poslednja dekada koja je "imala srce" koje se iskazalo globalnim popkulturnim revoltom protiv sebičluka, hipokrizije, rata.
Sa druge strane, šezdesete su imale nadnacionalni kulturni kontekst, makar prvo za Zapadnu Evropu, a onda podjednako i za Ameriku i Evropu, u nadblokovskom smislu. Tim pre što je to vreme u kome je kulturna komunikacija, u tada podeljenom i medijski neopremljenom svetu, dovela do erodiranja granica i počela da prevazilazi političke i da uspostavlja temelje za zajedničke, pre svega, popkulturne i kulturne vrednosti. To će biti temelj na kome će se formirati kultura Makluanovog globalnog elektronskog sela. Popularna kultura i rokenrol su imali ulogu premošćavanja različitosti nacionalnih kulturnih konteksta (ne u smislu anhilacije, već iznalaženja elemenata za međusobno razumevanje, uvođenja novih kulturnih vrednosti, preispitivanja starih i sl.), odnosno pronalaženja načina da se uspostavi komunikacija i novi vid kulturne kompetencije i nadnacionalne paradigme.

Bioskopi zamenjeni ekstenzijama

Pored ostalog pop kultura je popularizacijom elitnog proširila elitu i ukinula jedan od uslova njenog nastanka. Emancipacijom medija (procvat TV, diskografske i fan kulture), dela elitne kulture su postala deo opšte (popularne) kulture tako da su se simboli klasne razlike nezadrživo utopili u novu hibridnu kulturu propagiranu i podržanu medijima. Kako kaže Altise: "Ljudi ne mogu da odole i odbiju ideologiju pop kulture". Kod nas je međutim postojao privid dominantne pop kulture jer su mediji lažno prikazivali da je mladost opijena novom kulturom koja počiva na konzumerstvu i hipokriziji. Čini se da je novi talas na području SFRJ bio poslednji trzaj protiv dominantne kulture kvazikomunističkih mitova.

Danas, međutim, situacija se neočekivano i drastično menja. Makluanova filosofija je doživela tranziciju i distorziju, dok je ’uniformisana’ kultura začeta sredinom devedesetih ustupila mesto ’fragmentarnoj’. Kod nas, situacija je inverzirana. Zapadna popularna kultura, putem TV-a, filma i muzike dominantna u celom svetu, u zemljama okruženja je u stvari marginalizovana, dok je hibrid folka, densa i popa, vulgarno tumačena carpe diem filosofija i kult lepog ali praznog postao dominantan. Dovoljno je uporediti brojke prisutnih na koncertima Svetlane Ražnatović u Vrnjačkoj Banji i Stonsa (preko 50.000) i Caiser’ Chiefs (manje od 5.000).

Kao i klimatski uslovi, tako se i kultura života ubrzava dovodeći nas u stanje globalnog paradoksa u kojem vladaju anticipacija, fragmentacija i kompresija. Sa jedne strane Doživljaji Harija Potera spasavaju savest potisnute kulture knjiga, dok, sa druge strane, bioskopi su sada i ovde definitivno žrtvovani i zamenjeni ekstenzijama avi, mpeg 2 (dvd) i mpeg 4 (divx). Franšiza albuma ovaploćenih u instituciji kompakt diska je takođe prevaziđena ekstenzijom mp3, bezgraničnim šerovanjem ili daunloudom. Generacije rođene krajem osamdesetih uopšte ne poseduju originalne DVD ili CD.

Kulturna revolucija traje već nekoliko godina dok se pravimo da je ne primećujemo, to jest sami stvaramo neku vrstu recidiva osamdesetih i regresije devedesetih koje su evoluirale u zamešateljstvo milenijuma. Kao što nije bilo lustracije u državi, tako nije bilo ni u poimanju kulture. Zato je kod nas izraženije to da je ideja albuma prevaziđena kao i ideja pesme. Sada dominira sample, deo pesme, najčešće kraći od minuta u kome možemo da saznamo ritam, tempo, melodiju, atmosferu i vokal pesme. Filmove koje daunloudujemo, možemo premotavati unedogled napred i nazad, svesno ili nesvesno izbegavati dosadne narativne tokove ili razvoj likova, nešto na čemu je počivala ideja knjige i filma. Danas je informacija na neshvatljivo većoj ceni od emocije. Isto tako je fragment važniji od doživljaja. Baš zato možda roditelji nisu svesni da ne posvećuju dovoljno pažnje razvoju sopstvene dece čija se inicijacija u sadašnjicu događa u magnovenju.

Suština problema nije u tome kako mladi reaguju na to. Oni ga i ne prihvataju kao problem, već kao način na koji njihova ’strejt’ kultura vidi savremenu kulturu. Mladi posredstvom daunlouda imaju neograničeni izvor S V E G A. Studentski film Džona Milijusa? Da. Celokupna butleg izdanja Bitlsa? Svakako. Najnoviji album benda The Shins pet meseci pre izlaska? Dostupan svima. U sofomornoj virtualnoj distopiji S V E G A, mlad duh mora postati ambivalentan, međutim, on sebe ne doživljava tako već mi, stariji. Percipiranje fragmenata je imperativ jer ljudski mozak još uvek nije na nivou kompjutera. Mladi time gube strast ali dobijaju informaciju (informatičko doba).

Politički favorizovan rokenrol

Starije generacije nisu problem ni prihvatile a kamoli locirale, zato i ne razumeju svoje potomke sa njihovim potrebama i doživljajima sveta oko sebe.

Treba shvatiti da je problem mnogo veći od večitog upiranja prsta na ’pink’ kulturu.

Za savlađivanje ovog metakulturnog fenomena koji prevazilazi lokalno, čak i u zamešateljstvu naše nacionalne kvazikulture postoje i neki dobri prozapadni putokazi (svaštarska ambivalentnost kablovske televizije, dominacija bioskopske blokbaster ideologije ili agresivno potenciranje rokenrola od strane liberalnih i demokratskih stranaka). Time je ostvaren nekada pokidan kontinuitet sa zapadnom pop kulturom, ali na hibridan i latentan način. Bioskopi su desetkovani, ali najnovije filmove viđamo istog datuma kad i ceo svet. Prodaja rokenrol CD se u ovoj zemlji meri desetinama, ali rokenrol je dominantni politički sistem vrednosti (kao nekada klasična muzika). Kablovska televizija je postala istinski prozor u svet i postmoderna pedagoška mašina. Jedan od najpoznatijih tumača generacije X, Daglas Kopland je stigmatu svoje generacije sažeo u knjizi ispunjenoj kratkim razmišljanjima a koja se indikativno zove "Život posle Boga".

Odatle potiče i neprirodno uvećana kultura nostalgije (koncert Rolingstonsa kao insistiranje na ex-YU rok memorabiliji koja je predstavljena kao najbolji period muzičke mape tokom 50 godina SFRJ). Nju diktiraju stariji, stvarajući svojevrsnu vakuum konfuziju koja utiče na konačno ishodište problema. Problem je odavno tu. Za početak, treba ga otkriti, napustiti demagogiju savremene kulturne politike i postati svestan u kom veku živimo i koju odgovornost imamo prema sopstvenoj deci.

Na žalost možda će tek ta ista deca smognuti snage da tu promenu i izvrše... Možda.