Транзиција Маклуанове философије

ПОП КУЛТУРА
Из данашње перспективе шездесете не изгледају само као златно доба, оне то и јесу, јер су последња декада која је "имала срце" које се исказало глобалним попкултурним револтом против себичлука, хипокризије, рата.
Са друге стране, шездесете су имале наднационални културни контекст, макар прво за Западну Европу, а онда подједнако и за Америку и Европу, у надблоковском смислу. Тим пре што је то време у коме је културна комуникација, у тада подељеном и медијски неопремљеном свету, довела до еродирања граница и почела да превазилази политичке и да успоставља темеље за заједничке, пре свега, попкултурне и културне вредности. То ће бити темељ на коме ће се формирати култура Маклуановог глобалног електронског села. Популарна култура и рокенрол су имали улогу премошћавања различитости националних културних контекста (не у смислу анхилације, већ изналажења елемената за међусобно разумевање, увођења нових културних вредности, преиспитивања старих и сл.), односно проналажења начина да се успостави комуникација и нови вид културне компетенције и наднационалне парадигме.

Биоскопи замењени екстензијама

Поред осталог поп култура је популаризацијом елитног проширила елиту и укинула један од услова њеног настанка. Еманципацијом медија (процват ТВ, дискографске и фан културе), дела елитне културе су постала део опште (популарне) културе тако да су се симболи класне разлике незадрживо утопили у нову хибридну културу пропагирану и подржану медијима. Како каже Алтисе: "Људи не могу да одоле и одбију идеологију поп културе". Код нас је међутим постојао привид доминантне поп културе јер су медији лажно приказивали да је младост опијена новом културом која почива на конзумерству и хипокризији. Чини се да је нови талас на подручју СФРЈ био последњи трзај против доминантне културе квазикомунистичких митова.

Данас, међутим, ситуација се неочекивано и драстично мења. Маклуанова философија је доживела транзицију и дисторзију, док је ’униформисана’ култура зачета средином деведесетих уступила место ’фрагментарној’. Код нас, ситуација је инверзирана. Западна популарна култура, путем ТВ-а, филма и музике доминантна у целом свету, у земљама окружења је у ствари маргинализована, док је хибрид фолка, денса и попа, вулгарно тумачена carpe diem философија и култ лепог али празног постао доминантан. Довољно је упоредити бројке присутних на концертима Светлане Ражнатовић у Врњачкој Бањи и Стонса (преко 50.000) и Caiser’ Chiefs (мање од 5.000).

Као и климатски услови, тако се и култура живота убрзава доводећи нас у стање глобалног парадокса у којем владају антиципација, фрагментација и компресија. Са једне стране Доживљаји Харија Потера спасавају савест потиснуте културе књига, док, са друге стране, биоскопи су сада и овде дефинитивно жртвовани и замењени екстензијама avi, mpeg 2 (dvd) и mpeg 4 (divx). Франшиза албума оваплоћених у институцији компакт диска је такође превазиђена екстензијом mp3, безграничним шеровањем или даунлоудом. Генерације рођене крајем осамдесетих уопште не поседују оригиналне DVD ili CD.

Културна револуција траје већ неколико година док се правимо да је не примећујемо, то јест сами стварамо неку врсту рецидива осамдесетих и регресије деведесетих које су еволуирале у замешатељство миленијума. Као што није било лустрације у држави, тако није било ни у поимању културе. Зато је код нас израженије то да је идеја албума превазиђена као и идеја песме. Сада доминира sample, део песме, најчешће краћи од минута у коме можемо да сазнамо ритам, темпо, мелодију, атмосферу и вокал песме. Филмове које даунлоудујемо, можемо премотавати унедоглед напред и назад, свесно или несвесно избегавати досадне наративне токове или развој ликова, нешто на чему је почивала идеја књиге и филма. Данас је информација на несхватљиво већој цени од емоције. Исто тако је фрагмент важнији од доживљаја. Баш зато можда родитељи нису свесни да не посвећују довољно пажње развоју сопствене деце чија се иницијација у садашњицу догађа у магновењу.

Суштина проблема није у томе како млади реагују на то. Они га и не прихватају као проблем, већ као начин на који њихова ’стрејт’ култура види савремену културу. Млади посредством даунлоуда имају неограничени извор С В Е Г А. Студентски филм Џона Милијуса? Да. Целокупна бутлег издања Битлса? Свакако. Најновији албум бенда The Shins пет месеци пре изласка? Доступан свима. У софоморној виртуалној дистопији С В Е Г А, млад дух мора постати амбивалентан, међутим, он себе не доживљава тако већ ми, старији. Перципирање фрагмената је императив јер људски мозак још увек није на нивоу компјутера. Млади тиме губе страст али добијају информацију (информатичко доба).

Политички фаворизован рокенрол

Старије генерације нису проблем ни прихватиле а камоли лоцирале, зато и не разумеју своје потомке са њиховим потребама и доживљајима света око себе.

Треба схватити да је проблем много већи од вечитог упирања прста на ’пинк’ културу.

За савлађивање овог метакултурног феномена који превазилази локално, чак и у замешатељству наше националне квазикултуре постоје и неки добри прозападни путокази (сваштарска амбивалентност кабловске телевизије, доминација биоскопске блокбастер идеологије или агресивно потенцирање рокенрола од стране либералних и демократских странака). Тиме је остварен некада покидан континуитет са западном поп културом, али на хибридан и латентан начин. Биоскопи су десетковани, али најновије филмове виђамо истог датума кад и цео свет. Продаја рокенрол CD се у овој земљи мери десетинама, али рокенрол је доминантни политички систем вредности (као некада класична музика). Кабловска телевизија је постала истински прозор у свет и постмодерна педагошка машина. Један од најпознатијих тумача генерације X, Даглас Копланд је стигмату своје генерације сажео у књизи испуњеној кратким размишљањима а која се индикативно зове "Живот после Бога".

Одатле потиче и неприродно увећана култура носталгије (концерт Ролингстонса као инсистирање на еx-YU рок меморабилији која је представљена као најбољи период музичке мапе током 50 година СФРЈ). Њу диктирају старији, стварајући својеврсну вакуум конфузију која утиче на коначно исходиште проблема. Проблем је одавно ту. За почетак, треба га открити, напустити демагогију савремене културне политике и постати свестан у ком веку живимо и коју одговорност имамо према сопственој деци.

На жалост можда ће тек та иста деца смогнути снаге да ту промену и изврше... Можда.