Sportska pobednička kakofonija

Fudbal, kao i svaki masovni sport, iracionalan je fenomen i u tome leži deo njegove lepote i zavodljivosti. Ovo je još izraženije u zemljama u kojima je ova igra deo kulture i tradicije. Kada se dogodi uspeh neke nacionalne selekcije, čitava nacija ga doživljava kao svoj, iako se taj podvig nije desio zbog stanja u društvu, vitalnosti organizacije ili institucija, već upravo uprkos njima. Zbog toga je na racionalnom nivou krajnje čudno zbog čega ga društvo doživljava kao svoje dostignuće i na pompezan način saučestvuje u njemu. Zato sportisti, koji su se više-manje sopstvenim snagama izborili za uspeh, intimno uvek osećaju krajnji prezir prema onima koji ga kasnije prisvajaju.

Sportska slavlja ukazuju na simptomatiku društva, a nedavni doček mladih fudbalera to nam je potvrdio. Pored rodoljubne kakofonije i zastrašujuće neukusnog skandiranja, uočljiv fenomen je i već legendarna klerikalizacija sporta, koja ima profanu i folklornu dimenziju, a po svom karakteru predstavlja negaciju same duhovnosti. Nigde na direktniji način ne postoji istovremeno klanjanje idolima i pokušaj spiritualizacije uspeha, ako se tako može uopšte nazvati. Molitva je, očigledno i po svedočenju, bila iskorišćena za homogenizaciju ekipe, stvaranje timskog duha i mentalne snage, što je još jedno bezočno izvitoperenje religioznosti i njena krajnja instrumentalizacija.

Sujeverje, paganizam i kvazireligioznost, koji često na nakaradan način deluju zajedno, sastavni su deo psihološke pripreme mnogih igrača, ali i čitavih timova, i oni služe smanjenju takmičarske neuroze. O ovakvim stvarima sveštenstvo već tradicionalno ćuti, jer ako bismo rekli istinu o ovim suštinski paganskim ritualima, ikonografiji na utakmicama, ponašanju samih navijača i igrača, koji već ritualno i hronično „uzimaju zalud ime gospodovo”, razgolitila bi se prava priroda njihovog verništva, a crkva, koja se tradicionalno populistički i pokroviteljski ponaša, doživela bi negodovanje i otpor.

U manjim zemljama koje hronično ekonomski zaostaju za bogatim to je rašireno do krajnjih granica. U Srbiji javnost poseduje donekle razumljivu potrebu za rehabilitacijom nacionalnog dostojanstva posle svih poniženja koje su doneli rat, izolacije, nemaština i siromaštvo: podvizi ljudi koji nose nacionalnu odoru često su jedini tračak radosti i identifikacije. Uspeh onih koji nastupaju sa nacionalnim simbolima uvek je i psihološki fenomen. Trezvena doza rodoljubivosti može da bude značajna za zdravo funkcionisanje društva, ali ovaj oblik njegovog izražavanja jeste jedan od banalnijih i pretvara se u nacionalistički kič.

Kao što crkva licemerno ćuti o karakteru duhovnosti i koliko je ona poružnjena tim načinom njenog ispoljavanja, tako i psiholozi i pedagozi ćute o mladima. Kada mlad čovek, a ovi naši reprezentativci su još u tinejdžerskim godinama, doživi tu vrstu priznanja, koja ide čak do epiteta „heroja nacije”, iracionalnog divljenja i obožavanja, teško je očekivati zrelost koja će moći da apsorbuje toliku količinu aklamacije i naklonosti. Heroizacija i spektakularizacija zahvataju najosetljivije slojeve društva, pre svega decu, i idu od njihove brutalne izloženosti pompeznim TV takmičenjima, sve do ovakvih spektakla od nacionalnog značaja.

Sudeći po njihovim stavovima, vrlo je očigledno da čitavu javnost, koja je pozvana da komentariše uspeh, i sportske psihologe koji su u trendu, ne zanimaju ti mladi ljudi na humanoj i zdravorazumskoj osnovi.Većina analitičara podleže euforiji, dok se poziv na razum i spuštanje lopte tumači kao „hejtovanje” i, na kraju, kao nepatriotizam, a toga se komentatori konformistički najviše plaše.

Mladi igrači su gotovo uvek kopija svojih starijih kolega, koji su odrastali u nenormalnim uslovima, što je dodatno pojačano izvitoperenim specifičnostima domaće fudbalske scene, prepune grotesknih i opskurnih likova i odnosa. Ne čudi, stoga, što oni postaju samodovoljne nadobudne zvezde, ali čudi parohijalni mentalitet njihovih tutora, ljudi koji, bez obzira na to što su prošli svet, i dalje pokazuju začuđujuću količinu provincijalizma. Njihovi supervizori i pedagozi ne žele da se ti klinci razvijaju kao zdrave, slobodoumne i autonomne ličnosti.

Kada nestanu tapšači po ramenu, igrači se vraćaju svojim korumpiranim klupskim funkcionerima, menadžerima sa kriminalnom pozadinom, roditeljima koji u njima vide izlaz iz hronične nemaštine, i navijačima kojiih disciplinuju šamarima i drugim vrstama poniženja. Isto tako, javnost koja traži smenu određenog čoveka ili radikalne promene unutar fudbalske organizacije, nadajući se da će na taj način ozdraviti, pokazuje da ne razume način na koji funkcioniše fudbalski svet i fudbalsko tržište.

Na kraju, javnost i navijači, čiju dinamiku i obrasce mišljenja nameću tabloidi, strahuju da će se ova generacija pretvoriti u, nedajbože, sadašnje prvotimce, koji su, prema njihovom mišljenju, razmažene i razularene zvezde sa niskim koeficijentom inteligencije, ljudi bez osnovne kulture i ukusa. Za to je već prekasno, jer ti mladi ljudi su odrasli po modelu svojih uzora, domaćih i stranih, a nedavni veliki uspeh će samo dodatno da poremeti zdrav i normalan proces sazrevanja. Ista ta javnost, koja od njih upravo stvara male bogove, sutra će se licemerno zgražati nad njihovom bahatošću, nepismenošću ili otuđenošću. A oni su njihov proizvod, proizvod društva.

Bivši fudbalski reprezentativac