Lejdi je ljuta

Nataša Marković, vlasnik, urednik i autor izdavačke kuće „Plavi jahač group“, s pravom je ljuta na Komisiju Ministarstva kulture Srbije za sufinansiranje prevoda knjiga. Kako to da Komisija nije dodelila novac za  knjigu koju je napisala i objavila u sopstvenoj izdavačkoj kući? Pisca knjige  „Lejdi Pedžet i njeni Srbi“ vlasnik izdavačke kuće „Plavi jahač group“ tako visoko ceni, kako to da se Komisija usudila da ima različito mišljenje?

Šta je francuski „Belfon“, zahvaljujući kome je Pavić postao svetski poznat pisac, u odnosu na izdavačku kuću „Plavi jahač group“, koja objavljuje za srpsku kulturu važne naslove kao što je to „Ljubav, medicina i čuda“ Bernija Zigela iz koje možemo naučiti da je ljubav najvažnija za imuni sistem i da isceljuje rak. Ako ipak ne želite da iz bolnica proterate citostatike, možete kod istog izdavača nabaviti i autorizovanu biografiju Majke Tereze, koja je takođe na putu ljubavi. Rane izdavačke kuće se  isceljuju ljubavlju, ali još bolje parama, a njih Komisija nije dala. Dala je francuskom izdavaču dobitnika Ninove nagrade.

Dala ih je za knjigu pisca koji je zahvaljujući „Belfonu“ u pariskom Mondu dobio celu stranicu pod naslovom „Čovek orkestar“. Svaki evro, svaki cent novca koji je Komisija dala kao podršku „Velikom ratu“ vratio se srpskom poreskom obvezniku i državi Srbiji sa stostrukom kamatom: naš pisac s manirima svetskog čoveka mirno i bez povišenog tona govori o Srbiji, ratovima, istoriji. U podnaslovu citiranog teksta u Mondu stoji „U Srbiji se i dalje na pisca gleda pomalo kao na proroka“. I Francuzi slušaju, čitaju Gatalicu. Svoje pisce ne gledaju kao proroke, pomalo žaleći za tim vremenima. Čitaju desetine tekstova objavljenih po francuskim dnevnim listovima, nedeljnicima, književnim časopisima, čitaju tekstove o srpskom Velikom ratu.

Gospođu Marković ne čitaju ni u Srbiji, i ja samo mogu da joj poželim dobru sreću u budućnosti, njena su dela svakako izvrsna, možda samo treba da promeni izdavača, sa kojim je u sukobu interesa. Nije samo lejdi ljuta na Komisiju. Ljuti su i svi ostali koji nisu dobili pare. Neka čitaoci „Politike“ procene da li bi bili ljuti da su ih dobili, i koliko su stavovi ljutiša principijelni, a koliko predstavljaju kod nas uobičajenu praksu dizanja galame ne bi li se Komisija, neka buduća, uplašila i dala pare i kada ne treba da ih da.

Ne vidim razloga da se  Mihailo Pantić izvinjava nekome što je pisac i svakako jedan od naših najboljih poznavalaca savremene srpske književnosti.

Ili bi lejdi više volela da su u Komisiji iscelitelji i rašljari, oni bi imali više razumevanja za njene naslove. U domenu rašljarskog domišljanja, podmetanja i potpune neistine jeste ono što lejdi iznosi kao tobožnje „činjenice“.

Prvo: Komisija dodeljuje novac za prevode tek nakon objavljivanja dela, i sasvim je po propozicijama dodela novca „Istros buku“ posle predstavljanja „Velikog rata“ u Londonu. To je i osnovno pravilo, prvo knjiga, onda pare. Drugo: Vojislav Karanović nije glasao sam za sebe, nego za Zvonka Karanovića. Na lejdinu veliku žalost, nisu u srodstvu. Očekivao sam od nje bolju informisanost ili makar prilježnost u tužnom poslu difamacije. Treće: članovi komisije su bili izuzeti od glasanja za sopstvene knjige ili knjige svojih bliskih. Lično poznajem veliki broj izdavača koji su konkurisali, ne samo domaćih, već i stranih. Ili je lejdi neophodna Komisija koja nije čula niti za jednoga pisca ili izdavača? Stari gospodin Belfon nijednu od svojih pet knjiga nije objavio u sopstvenoj izdavačkoj kući.

Nažalost ili na sreću, rad Komisije nije književni konkurs. Članovi Komisije ne glasaju shodno svom književnom ukusu, već shodno pravilima. Prednost imaju  strani izdavači nad domaćim. Prednost u podršci za prevođenje imaju nagrađivani domaći autori nad nenagrađivanim. Prednost imaju beletristika, pesništvo i ono što je vezano za nacionalnu kulturu, ne samo srpsku, već i svih naroda koji žive u Srbiji. Istoriografija nije podržana ovim konkursom, osim ako nije vezana za istoriju umetnosti. Prednost imaju poznati prevodioci nad nepoznatim, oni koji su srpskoj književnosti posvetili svoj život. Prednost imaju izdavači koji imaju dobru distribuciju – nije nam svejedno da li će knjiga koju je Srbija podržala doći do čitalaca ili ne.  Da, voleo bih da je konkurencija dobrih naslova bila jača. Voleo bih da ima više izdavača poznatih kao „Belfon“ koji su zainteresovani za našu književnost.

I naravno da je suma od 17.600 evra za prevod dobitnika Ninove nagrade i nagrade „Meša Selimović“ na francuski „mnogo“: gospođi Marković je sve mnogo kada je u pitanju prevod,  to najbolje zna naš kolega prevodilac biografije  Meline Merkuri,  „Rođena kao Grkinja“, knjige koju je objavio „Plavi jahač group“. Od 2006.  pokušava da dođe do honorara za prevod koji je principijelni izdavač ne samo izdao u obliku knjige, već i objavio u visokotiražnim novinama kao feljton. Besplatan prevod je najbolji prevod. 

Predsednik Komisije Ministarstva kulture za sufinansiranje prevoda