Лејди је љута

Наташа Марковић, власник, уредник и аутор издавачке куће „Плави јахач group“, с правом је љута на Комисију Министарства културе Србије за суфинансирање превода књига. Како то да Комисија није доделила новац за  књигу коју је написала и објавила у сопственој издавачкој кући? Писца књиге  „Лејди Пеџет и њени Срби“ власник издавачке куће „Плави јахач group“ тако високо цени, како то да се Комисија усудила да има различито мишљење?

Шта је француски „Белфон“, захваљујући коме је Павић постао светски познат писац, у односу на издавачку кућу „Плави јахач group“, која објављује за српску културу важне наслове као што је то „Љубав, медицина и чуда“ Бернија Зигела из које можемо научити да је љубав најважнија за имуни систем и да исцељује рак. Ако ипак не желите да из болница протерате цитостатике, можете код истог издавача набавити и ауторизовану биографију Мајке Терезе, која је такође на путу љубави. Ране издавачке куће се  исцељују љубављу, али још боље парама, а њих Комисија није дала. Дала је француском издавачу добитника Нинове награде.

Дала их је за књигу писца који је захваљујући „Белфону“ у париском Монду добио целу страницу под насловом „Човек оркестар“. Сваки евро, сваки цент новца који је Комисија дала као подршку „Великом рату“ вратио се српском пореском обвезнику и држави Србији са стоструком каматом: наш писац с манирима светског човека мирно и без повишеног тона говори о Србији, ратовима, историји. У поднаслову цитираног текста у Монду стоји „У Србији се и даље на писца гледа помало као на пророка“. И Французи слушају, читају Гаталицу. Своје писце не гледају као пророке, помало жалећи за тим временима. Читају десетине текстова објављених по француским дневним листовима, недељницима, књижевним часописима, читају текстове о српском Великом рату.

Госпођу Марковић не читају ни у Србији, и ја само могу да јој пожелим добру срећу у будућности, њена су дела свакако изврсна, можда само треба да промени издавача, са којим је у сукобу интереса. Није само лејди љута на Комисију. Љути су и сви остали који нису добили паре. Нека читаоци „Политике“ процене да ли би били љути да су их добили, и колико су ставови љутиша принципијелни, а колико представљају код нас уобичајену праксу дизања галаме не би ли се Комисија, нека будућа, уплашила и дала паре и када не треба да их да.

Не видим разлога да се  Михаило Пантић извињава некоме што је писац и свакако један од наших најбољих познавалаца савремене српске књижевности.

Или би лејди више волела да су у Комисији исцелитељи и рашљари, они би имали више разумевања за њене наслове. У домену рашљарског домишљања, подметања и потпуне неистине јесте оно што лејди износи као тобожње „чињенице“.

Прво: Комисија додељује новац за преводе тек након објављивања дела, и сасвим је по пропозицијама додела новца „Истрос буку“ после представљања „Великог рата“ у Лондону. То је и основно правило, прво књига, онда паре. Друго: Војислав Карановић није гласао сам за себе, него за Звонка Карановића. На лејдину велику жалост, нису у сродству. Очекивао сам од ње бољу информисаност или макар приљежност у тужном послу дифамације. Треће: чланови комисије су били изузети од гласања за сопствене књиге или књиге својих блиских. Лично познајем велики број издавача који су конкурисали, не само домаћих, већ и страних. Или је лејди неопходна Комисија која није чула нити за једнога писца или издавача? Стари господин Белфон ниједну од својих пет књига није објавио у сопственој издавачкој кући.

Нажалост или на срећу, рад Комисије није књижевни конкурс. Чланови Комисије не гласају сходно свом књижевном укусу, већ сходно правилима. Предност имају  страни издавачи над домаћим. Предност у подршци за превођење имају награђивани домаћи аутори над ненаграђиваним. Предност имају белетристика, песништво и оно што је везано за националну културу, не само српску, већ и свих народа који живе у Србији. Историографија није подржана овим конкурсом, осим ако није везана за историју уметности. Предност имају познати преводиоци над непознатим, они који су српској књижевности посветили свој живот. Предност имају издавачи који имају добру дистрибуцију – није нам свеједно да ли ће књига коју је Србија подржала доћи до читалаца или не.  Да, волео бих да је конкуренција добрих наслова била јача. Волео бих да има више издавача познатих као „Белфон“ који су заинтересовани за нашу књижевност.

И наравно да је сума од 17.600 евра за превод добитника Нинове награде и награде „Меша Селимовић“ на француски „много“: госпођи Марковић је све много када је у питању превод,  то најбоље зна наш колега преводилац биографије  Мелине Меркури,  „Рођена као Гркиња“, књиге коју је објавио „Плави јахач group“. Од 2006.  покушава да дође до хонорара за превод који је принципијелни издавач не само издао у облику књиге, већ и објавио у високотиражним новинама као фељтон. Бесплатан превод је најбољи превод. 

Председник Комисије Министарства културе за суфинансирање превода