Manu Čao – pobunjenik i vagabund

Samo Manu Čao zna uz, možda, organizatore, da li će večeras u kasne sate na Glavnoj bini „Egzita”, u svoj program uvrstiti i pesmu „Ne strahu”, koja je hit na društvenim mrežama. Numeru u kojoj se otvoreno založio za „ne” kreditorima (reč „oxi” na kraju spota ispisana je i na njegovoj gitari) u etar je pustio neposredno pred nedavno održani referendum u Grčkoj, što je na „Fejsbuku” izazvalo oduševljenje publike iz ove zemlje. Da se to videti i po komentarima: od „Veliko hvala, Manu”, preko „Živela revolucija, Manu”, do čuvenog uzvika „Neće proći!”. One koji ga godinama prate ovo nije iznenadilo. Jer, osim po muzici, njega često prepoznaju i po njegovom antiglobalizmu – blizak je i sa zapatistima (revolucionarni levičari u Meksiku) – a na mrežama ga prate brojni pripadnici evropske i latinoameričke levice, kao i antikapitalisti.

Popularni muzičar peva na španskom, francuskom, engleskom, portugalskom, arapskom i još nekim jezicima, često mešajući neke od njih u svojim pesmama, kao što to čini i sa muzičkim stilovima. Njegov aktivizam često provejava u tekstovima koje piše. Osim nezaobilaznih tema ljubavi i imaginacije, Manu Čao često peva i o teškoćama života u getu, o drogama, nedaćama siromašnih.

„Gardijan” o njemu piše kao o „pobunjeniku i vagabundu, borcu za obespravljene, velikom kritičaru politike SAD”, navodeći i reči koje je doviknuo na jednom od koncerata u Bruklinu: „Ne možete se protiv terorizma boriti terorizmom, protiv nasilja trebalo bi se boriti obrazovanjem, a ne nasiljem!” Iza njegovih leđa tada je bio i baner na kom je pisalo „Imigranti nisu kriminalci”.

Kako podsećaju britanski mediji, za antiglobaliste on je isto što je Bob Dilan šezdesetih bio za borce za mir i ljudska prava, pri čemu je Čaov radikalizam, praktično, u njegovim genima. Njegovog dedu na smrt je osudio španski diktator Franko, a cela porodica je potom morala da pobegne iz zemlje. Zanimljivo je da mu je majka poreklom iz Baskije, a otac iz Galicije, oboje politički aktivisti, a da je odrastao u predgrađima Pariza, okružen umetnicima, intelektualcima i imigrantima. Svoju borbu za ljudska prava, koja prati gotovo svaki nastup, objasnio je za „Red Peper” portal nakon nastupa na „Glastonberi” festivalu:

„Veliki problem je novac. Ekonomska moć opasnija je od političke. Bio bi korak napred kada bi se svi na svetu ponašali dostojanstveno i iskreno. Kada bi njihova dela bila time motivisana. Što se mene lično tiče, osećam da sam odgovoran. Jer, možda ne mogu direktno da pomognem ljudima, ali imam pristup mikrofonu – što mnogi nemaju.”

Podsetimo, Manu Čao sarađivao je i sa Emirom Kusturicom, i to na singlu „Rainin in Paradize”, prvom koji je objavljen sa četvrtog studijskog albuma „La Radiolina”. Za pesmu je snimljeno nekoliko spotova, drugi od njih režirao je naš proslavljeni reditelj, koji sa Čaom deli brojne stavove, posebno one koje se tiču društvenih nepravdi i borbe za obespravljene na svetu. I spot je obojen u tom tonu – obiluje brojnim slikama patnje.

Ne strahu

Šta će se s nama sada desiti

Šta još može da se učini

To ostaje vruć cirkus

Koji nam je zapao da ga delimo

Šta će se desiti sutra,

Šta se može desiti:

Ponovo naći nadu

Ne oklevati.

Sloboda, o božanska sloboda!

Želim da pobegnem

Ali ne otvaram vrata