Dug suvereniji od države

Smanjenje javnog duga nije pitanje štednje, nego garancije suvereniteta zemlje. U ovoj rečenici, koju je pre tri godine izgovorio francuski predsednik Fransoa Oland, možda se najbolje krije odgovor na pitanje kako je Aleksis Cipras, premijer Grčke, kreditorima rekao „da”, samo nedelju dana nakon što se narod na referendumu izjasnio „ne” politici stezanja kaiša. Grčka je sa nivoom duga većim od 170 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što tamošnja privreda i građani stvore za godinu dana (više od 323 milijarde evra), praktično menjala deo suvereniteta za regulisanje duga.

To je, uostalom, juče potvrdio i sam Aleksis Cipras. Pravdajući mere štednje, grčki premijer je, kako prenose agencije, istakao:

– Suverenitet naroda smo već izborili, a borićemo se i za izgubljeni državni suverenitet”, zaključio je Cipras.

Zato i ne čudi što je u svetskim medijima juče dominirala vojna terminologija. Tako evropsko izdanje „Volstrit džornala” piše da je ovim Grčka „skoro pa kapitulirala”, dok nobelovac Pol Krugman za španski privredni nedeljnik „Ekonomista” kaže da je „na snazi državni udar protiv Grčke, čista želja za odmazdom”. Mark Ostvald, analitičar ADM Investor servisa, kaže da je ovaj sporazum gori od onog sklopljenog 1919. u Versaju i da se iza njega krije želja poverilaca da uništi grčku ekonomiju.

Kakve pouke iz Grčke može da izvuče Srbija, čiji je javni dug prešao 70 odsto BDP-a, a prema proceni Fiskalnog saveta ići će i do 80 procenata, pre nego što se trend (2018. godine) okrene nadole?

Bez obzira na to što je pre nekoliko meseci Siriza izbore dobila tako što je bila protiv mera štednje, Cipras je na kraju morao da prihvati sve što su pregovarači od njega tražili. Nakon završetka grčke drame u Briselu sada ga, kako mnogi ocenjuju, veća drama očekuje kod kuće – u Atini gde će sopstvenim biračima morati da objasni zašto je pogazio predizborna obećanja.

Iako dramatičnost situacije u kojoj se Grčka danas našla ne može da se poredi, svojevremeno se francuski predsednik Fransoa Oland našao u sličnoj situaciji. Baš kao i Cipras, on je predizbornu kampanju zasnivao na kritici politike štednje. Posle dolaska na vlast, Oland je poprilično stegao kaiš oko francuske javne potrošnje i minus u kasi sa sedam, smanjio na oko četiri procenta. Biračima se, između ostalog, pravdao da to čini zbog budućeg suvereniteta zemlje. U slučaju daljeg povećanja javnog duga kreditori bi praktično vodili ekonomsku politiku Francuske. U Srbiji je često prenebregava činjenica da je Fransoa Oland u praksi primenio mere štednje, pa se njegovo ime, do lansiranja Aleksisa Ciprasa u političku orbitu, najčešće koristilo kao sinonim za politiku koja je protiv stezanja kaiša. Čak je i Ivica Dačić, kada je u leto 2012. godine postao premijer Srbije, istakao kako će u praksi sprovoditi politiku Fransoa Olanda, koja se ne zasniva na štednji.

Istoričar Predrag Marković kaže da je veliko pitanje koliko male zemlje, poput Srbije ili Grčke, na primer, mogu da vode svoju politiku u bilo kojoj sferi. Grčka drama je samo jasnije pokazala tu suštinsku nemoć malih naspram velikih.

Na pitanje kako je Francuska, koja je peta ekonomija sveta, ipak primenila mere štednje, Marković odgovara:

– Izgleda da neko ipak na kraju mora da plati ručak, što bi rekli ekonomisti. Ili bar finansijski centri moći žele da prikažu da ekonomska politika ne zavisi od toga da li je na vlasti levica ili desnica, već to zavisi od ekonomske realnosti – kaže Marković.

Profesor Ekonomskog fakulteta Đorđe Đukić smatra da je ono što se dogodilo Grčkoj potvrda da su države manje suverene, ukoliko su njihovi dugovi veći.

– Iza toga logično je da ključne odluke neće donositi vlade, ma koje partije ih činile, već klub ključnih poverilaca. Glavni problem je, međutim, što su akteri koji su inicirali talas zaduživanja zemlje uvek ostajali nekažnjeni. Za njih je jedina kazna silazak sa vlasti. Birači od toga nemaju ništa – smatra Đukić.

Slobodan Zečević, saradnik Instituta za evropske studije, ipak smatra da Grčka nije izgubila suverenitet, jer je mogla da odluči i da izađe iz evrozone i ne primeni mere štednje.

– Cipras je, verovatno, shvatio da bi to za njih bila mnogo veća ekonomska šteta, gora od ove u kojoj trenutno žive – kaže Zečević i dodaje da kod prezaduženih zemalja kreditori kroje ekonomsku politiku, bez obzira na to da li se grčki ministar finansija zvao Janis Varufakis ili Euklid Cakalotos.

– Iz grčkog primera mi treba da izvučemo pouku – ne smemo da se zadužujemo da bismo trošili. Upravo je to bio grčki problem. Novac se najvećim delom trošio na zapošljavanje u javnom sektoru, ali i zbog položaja Grčke na kupovinu naoružanja – objašnjava Zečević.