Дуг суверенији од државе

Смањење јавног дуга није питање штедње, него гаранције суверенитета земље. У овој реченици, коју је пре три године изговорио француски председник Франсоа Оланд, можда се најбоље крије одговор на питање како је Алексис Ципрас, премијер Грчке, кредиторима рекао „да”, само недељу дана након што се народ на референдуму изјаснио „не” политици стезања каиша. Грчка је са нивоом дуга већим од 170 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што тамошња привреда и грађани створе за годину дана (више од 323 милијарде евра), практично мењала део суверенитета за регулисање дуга.

То је, уосталом, јуче потврдио и сам Алексис Ципрас. Правдајући мере штедње, грчки премијер је, како преносе агенције, истакао:

– Суверенитет народа смо већ изборили, а борићемо се и за изгубљени државни суверенитет”, закључио је Ципрас.

Зато и не чуди што је у светским медијима јуче доминирала војна терминологија. Тако европско издање „Волстрит џорнала” пише да је овим Грчка „скоро па капитулирала”, док нобеловац Пол Кругман за шпански привредни недељник „Економиста” каже да је „на снази државни удар против Грчке, чиста жеља за одмаздом”. Марк Оствалд, аналитичар АДМ Инвестор сервиса, каже да је овај споразум гори од оног склопљеног 1919. у Версају и да се иза њега крије жеља поверилаца да уништи грчку економију.

Какве поуке из Грчке може да извуче Србија, чији је јавни дуг прешао 70 одсто БДП-а, а према процени Фискалног савета ићи ће и до 80 процената, пре него што се тренд (2018. године) окрене надоле?

Без обзира на то што је пре неколико месеци Сириза изборе добила тако што је била против мера штедње, Ципрас је на крају морао да прихвати све што су преговарачи од њега тражили. Након завршетка грчке драме у Бриселу сада га, како многи оцењују, већа драма очекује код куће – у Атини где ће сопственим бирачима морати да објасни зашто је погазио предизборна обећања.

Иако драматичност ситуације у којој се Грчка данас нашла не може да се пореди, својевремено се француски председник Франсоа Оланд нашао у сличној ситуацији. Баш као и Ципрас, он је предизборну кампању заснивао на критици политике штедње. После доласка на власт, Оланд је поприлично стегао каиш око француске јавне потрошње и минус у каси са седам, смањио на око четири процента. Бирачима се, између осталог, правдао да то чини због будућег суверенитета земље. У случају даљег повећања јавног дуга кредитори би практично водили економску политику Француске. У Србији је често пренебрегава чињеница да је Франсоа Оланд у пракси применио мере штедње, па се његово име, до лансирања Алексиса Ципраса у политичку орбиту, најчешће користило као синоним за политику која је против стезања каиша. Чак је и Ивица Дачић, када је у лето 2012. године постао премијер Србије, истакао како ће у пракси спроводити политику Франсоа Оланда, која се не заснива на штедњи.

Историчар Предраг Марковић каже да је велико питање колико мале земље, попут Србије или Грчке, на пример, могу да воде своју политику у било којој сфери. Грчка драма је само јасније показала ту суштинску немоћ малих наспрам великих.

На питање како је Француска, која је пета економија света, ипак применила мере штедње, Марковић одговара:

– Изгледа да неко ипак на крају мора да плати ручак, што би рекли економисти. Или бар финансијски центри моћи желе да прикажу да економска политика не зависи од тога да ли је на власти левица или десница, већ то зависи од економске реалности – каже Марковић.

Професор Економског факултета Ђорђе Ђукић сматра да је оно што се догодило Грчкој потврда да су државе мање суверене, уколико су њихови дугови већи.

– Иза тога логично је да кључне одлуке неће доносити владе, ма које партије их чиниле, већ клуб кључних поверилаца. Главни проблем је, међутим, што су актери који су иницирали талас задуживања земље увек остајали некажњени. За њих је једина казна силазак са власти. Бирачи од тога немају ништа – сматра Ђукић.

Слободан Зечевић, сарадник Института за европске студије, ипак сматра да Грчка није изгубила суверенитет, јер је могла да одлучи и да изађе из еврозоне и не примени мере штедње.

– Ципрас је, вероватно, схватио да би то за њих била много већа економска штета, гора од ове у којој тренутно живе – каже Зечевић и додаје да код презадужених земаља кредитори кроје економску политику, без обзира на то да ли се грчки министар финансија звао Јанис Варуфакис или Еуклид Цакалотос.

– Из грчког примера ми треба да извучемо поуку – не смемо да се задужујемо да бисмо трошили. Управо је то био грчки проблем. Новац се највећим делом трошио на запошљавање у јавном сектору, али и због положаја Грчке на куповину наоружања – објашњава Зечевић.