Sahrana u Prištini

Svi ćemo jednoga dana otići sa ovoga sveta. To je normalno čak i kada se u današnje (ne)vreme životi gase na najneobičniji i neprirodan način.

Ali kada se u Prištini danas ugasi pravoslavna duša, onda je osećanje posve drugačije...

Bilo ih je oko trideset. Starice su se ugasile. Baku Radu Savić od devedeset leta i baku Vuku Ivanović, te Nadu Đorđević rođaci su sahranili tamo gde nisu živele, a možda nisu ni želele da budu sahranjene. Oliveru Jočić sahranili smo na prištinskom groblju, kraj supruga. Snežana Borzanović svoju borbu za pravdu i istinu prekinula je naglo i prerano, našavši odmor duši.

Pre nekoliko godina ugasio se i život bivšeg logoraša, ostarelog Bore Drmončića, koji je mnogo pamtio i mnogo trpeo, sa celom porodicom. Ispratili su ga bolesna supruga, ćerka Milijana i sin, kao i drugi sin sa suprugom.

Nekako, uvek se očekuje da smrt stiže redom... Ali, često nije tako. Milijana, koja je bila simbol hrabrosti u Prištini, jer je sa krstom na grudima pešačila od svoje kuće u naselju Aktaš do crkve, zakratko je završila borbu. Moždani, srčani, stomačni infarkt, zar je važno sada šta je bio uzrok? Kako je živela, moguće je da ju je sve odjednom sustiglo. Pričala je kako im ispod oluka u vreme topljenja snega osvane gomila otpadai šuta. I kapija bude zatrpana svakojakim otpadom. Ili kako su im polupana sva stakla u jednoj noći. I još, i još. A oni – ne podižu roletne i traju.

Milijana je bila jedna od onih koje nisu propuštale liturgiju u Crkvi Svetog Nikole, makar bila sama sa popadijama i njihovom decom. Kupovala je lekove bolesnima i kada joj ne traže. Palila je sveću upokojenima koje je samo ona poznavala. Za sebe nije brinula. Reklo bi se da je poslednjih dana kad je imala bolove ni lekari nisu ozbiljno shvatali. Ili je sve trebalo da budebaš tako.

Pa čak i to da nije bilo moguće sahraniti je pored oca. Jer, deo groblja gde je sahranjen Bora Drmončić toliko je obrastao šibljem da se jednostavno nije moglo prići. Čak i ako čisti šiblje sin Mića, ono buja sve žešće.

Tako je Milijani određeno mesto pored dva groba na dostupnijem mestu. U prethodnoj godini tu je sahranjen dobar čovek koji nije bio kršten i žena koju niko nije poznavao. Doneli su je sinovi, Albanci iz obližnjeg sela, postavili krst, ali nisu pozvali sveštenika da odsluži opelo.

Ali, apsurdima nikad kraja. Raku su kopali bagerom. Izbacivali su kosti bezimenih pokojnika. Milijanin brat se seća da se na tom delu nalazio beleg sa zapisom: „Ovde počivaju kaplari Aleksandar i Mrša.” S obzirom na to da se u blizini nalazi spomen-obeležje: „Ovde leže posmrtni ostaci srpskih vojnika palih u ratovima 1914–1918”, a iza spomenika su naslonjeni krstovi sa vidljivim ili nevidljivim zapisima, može se zaključiti da nisu sve kosti pohranjene u zajedničku grobnicu. Zapravo, kad smo odlazili na Zadušnice, i ranije smo zaticali kosti rasute po travi. Sada su te kosti mučenika i vojnika sakupljene i po drugi put sahranjene u grobu koji je iskopan bagerom, više kao rupa nego kao grob, kraj nogu Prištevke Milijane. Grob su zatrpavali brat i sveštenici. Manje boli dok se krupno grumenje zemlje usitnjuje motikom i dostojno formira humka. Brat i sveštenici su na suncu to činili predano i dugo.

Oni Prištevci koji žive u Gračanici nisu čuli da je umrla, a ni da je sahranjena njihova sugrađanka. Tako blizu, a tako daleko za jednu vest, a vest o smrti se, kažu, brzo širi. Iznenađeni, uz stegnuto srce, pale sveću za pokoj njene duše, pominjući i Snežanu, Vuku, Radu, Oliveru, Nadu, Boru i one vojnike i civile koji su ostavili svoje kosti povlačeći se prema Albaniji u toku Prvog svetskog rata. Mnogi su sahranjeni na starom groblju kraj crkve, ali evo, i na Dragodanu.

Pesnikinja, živi u Gračanici