Ništa lično

Ono što se dogodilo A. Vučiću u Potočarima izaziva u meni ljudsko saosećanje, ali sa premijerom Srbije nikako ne mogu da delim odgovornost na koju apeluje Federika Mogerini. Mada razumem njegov pokušaj da predupredi kritiku i mogućnost sagledavanja događaja u drugačijem svetlu („da nisam otišao rekli bi da sam kukavica”), snažno osećanje lične i, pre svega, građanske nelagode navodi me da, upravo ovim povodom, ukažem na pojavu u našem političkom životu koja može imati daleko šire političke, nacionalne i državne posledice.

Pre svega, moram da priznam da me još progone slike kamenovanja, pljuvanja i zvižduka upućenih premijeru moje zemlje, kao i likovanje rulje, cinizam evropskih prijatelja, pritvornost onih sa kojima bi trebalo da se mirimo. To ne znači da, u principu, osporavam odluku da se ide na komemoraciju. Osnovni nesporazum između nas dvoje – njega kao premijera, i mene kao građanina Srbije – proističe iz različitih shvatanja uloge koju je premijer Srbije trebalo da odigra u ovom događaju i državničkog zadatka koji je u Srebrenici trebalo da obavi.

Onako kako ja to vidim, u ovoj dobro režiranoj predstavi premijer je previše lično shvatio dodeljenu mu ulogu. Pobrkao je, naime, svoju privatnu ličnost i javnu, državničku, motivaciju. U nastupu na samoj komemoraciji, kao i u kasnijim izjavama povodom napada na naše predstavnike, on je bio više A. Vučić, a mnogo manje srpski premijer. Naglašavanje svog Ja jeste opšta karakteristika Vučićevog javnog nastupa („Ne dam Gazivode!”) i izaziva oštre komentare njegovih političkih oponenata koji bi hteli da mu pripišu nedemokratičnost. Slagali se sa ovim ili ne, osetljiv politički događaj kakav je komemoracija u Potočarima i drugo što se kasnije našoj delegaciji tamo događalo, razotkriva znatno izvesnije nedostatke ovakvog stava i njegove potencijalne opasnosti po dobrobit same države i nacije. Emotivan Vučićev nastup zasigurno je izmamio neka politička priznanja, lična saosećanja, kod nekih i divljenje. Meni bi, međutim, kao građaninu Srbije, umesto teških uzdaha, dramskih pauza i brisanja čela, više imponovala državnička promišljenost i odmerenost.Kao političkog građanina mene, naime, nečije lične nesanice zanimaju samo u onoj meri u kojoj doprinose opštem dobru.

Nije stvar lične hrabrosti ili kukavičluka, pa čak ni bezbednosnih procena samih po sebi, da li je, u situaciji užarenih strasti, otvorenog ispoljavanja neprijateljstva i prethodnih pogromaških pokliča domaćina, trebalo otići u Srebrenicu „na pomirenje”. Mudri državnik se ne busa u prsa, već zasniva svoju odluku na analizi njene političke oportunosti, izvodljivosti i svrhe. Hladne glave procenjuje koje su moguće posledice ove odluke i da li bi svaki od mogućih ishoda mogao biti u korist sopstvene zemlje ili, pak, na njenu štetu. Da li država time više dobija ili gubi? Pa, iako ne može baš sve od ovoga da predvidi, postoji nešto što bi morao izvesno da zna: ko će ga kao premijera dočekati i ko se sa njim rukovati; da li će dobiti tretman kakav njegova država zaslužuje i da li će se jednako prema njemu kao gostu i državniku odnositi; da li će sedeti u prvom ili, zaboravljen, u drugom redu; ko će ga od domaćina ispratiti? I, najvažnije, kako će objasniti stranoj i domaćoj javnosti zašto nije mogao da se obrati skupu kao što su to mogli svi drugi prisutni državnici?

Nisu, naime, A. Vučića „zamolili da ne govori”, već su premijeru Srbije uskratili priliku da, bar delimično, ospori neosnovane optužbe za genocid, promoviše pomiriteljsku politiku i poboljša ugled svoje zemlje (koju su, na primer, imale njegove slovenačke i hrvatske kolege, sa daleko manje prava i povoda). Ne pruža ruku pomirenja „dobri samarićanin” A. Vučić, već premijer države koja je predstavljala jednu od strana u konfliktu i koja potpuno drugačije tumači i sagledava njegove uzroke i posledice. Ruka pomirenja se, pritom, u državničkim odnosima, ne pruža teatralno, na pamet i „na prazno”. Ona se, pod ovakvim okolnostima, ne može ni nuditi bezuslovno, a posebno ne bez ikakve nade da će u skorijoj budućnosti biti prihvaćena. Ne može ruka odgovornog političara bezbroj puta ostajati da visi u vazduhu. Od državnika Vučića očekivalo bi se da prethodno proceni da li je, i kada, tako nešto politički oportuno. U suprotnom, samo se povećava mogućnost da pružena ruka zaradi packu, da bude tumačena kao priznanje poraza i poniznosti. A to je u suprotnosti kako sa samom idejom pomirenja, tako i sa dužnošću da se brani integritet i dostojanstvo svoje države.

U kontekstu svega što se prethodnih nedelja događalo, bilo je prilično verovatno da će ruskim vetom ponižena Imperija na neki način uzvratiti udarac. Ovaj udarac je prvi i simboličan: na poniženje – poniženjem, a ostalo ćemo tek videti. U tu svrhu instrumentalizovani su i skup i njegovi organizatori. Na štetu dostojanstva i političke pozicije Srbije. Stoga, nisam baš zadivljena idejom A. Vučića da svede „incident” na sukob između sebe i nekolicine ostrašćenih huligana i navijača.Umesto prilike da, kao premijer, iz svega ovog bar izvuče neko preimućstvo u budućim pregovorima i mirenjima, da uprkos svemu poentira za svoju zemlju, on pravi nasilnu simetriju i veštačku ravnotežu u ekstremizmu („budala ima u svakom narodu”, „nismo ni mi u deficitu sa takvima”). Na ovaj način samo se relativizuje odgovornost počinilaca i političkih organizatora napada (atentata ili linča, kako ko tumači) i potkrepljuju već oveštali negativni stereotipi. Takođe, ne impresionira me Vučićeva potreba da „razgovara” sa razularenom ruljom i objašnjava joj svoje dobre namere. Mene, kao običnog građanina Srbije, obliva hladan znoj na pomisao da je premijer moje zemlje mogao biti ubijen, pošto bi to, pored nesumnjive lične tragedije, imalo brojnih reperkusija za državu i narod u celini.

A. Vučiću nije, izgleda, jasno ono što bi trebalo da bude jasno premijeru: da ovaj događaj nije povredio majke Srebrenice „više nego ikog drugog”. Majke Bratunca, Kravice, Skelana, bojim se, već dve decenije, više ništa ne može da povredi. Ali, kako bi rekli naši evropski prijatelji, „svi smo mi srpski premijer”. I njegovo poniženje, kao što to Dodik otvoreno kaže, jeste prvenstveno namenjeno poniženju Srbije i srpskog naroda. Njegovo ponižavanje šalje jasnu poruku srpskom narodu da nema pomirenja bez nacionalnog poniženja. Poniženje je, ujedno, simboličko priznanje poraza i predigra za potčinjavanje, dominaciju nekog drugog nad njim. O tome se, prilikom donošenja ličnih (ma kako hrabrih) odluka, i javnih (ma kako emotivnih) istupanja, mora voditi računa. U našoj politici regionalnog pomirenja moramo to imati u vidu.

Nema u ovome što pišem ničeg ličnog. Štaviše, kao građanin Srbije, cenim pokušaje premijera da ekonomski osnaži ovu zemlju. Međutim, što duže živim u Ja-pa-ja-stanu (period koji, istinu govoreći, nikako nije vezan samo za mandat ove vlade), moja najveća zebnja proističe iz mogućnosti da lična sujeta, ambicija i moralni narcizam nadvladaju državni razlog i nacionalni interes. Mi, Japajastanci, moramo nje biti svesni i moramo na to da upozoravamo.

Profesor FPN