Ispravka za junaka s partizanskih novčanica

Pre podne 24. juna. Redakcija „Politike”. Peti sprat. Na stolu potpisnika ovih redova, koji polako, gotovo sa zebnjom prelistava tek objavljeni treći nastavak dodataka „Novac Srbije kroz vekove”, da se nije, ne daj bože, potkrala koja greška, zazvoni telefon. Ništa neobično. Zovu čitaoci svoju novinu. Pitaju, protestuju, predlažu...

Javih se, a glas s druge strane žice, kada je čuo s kim razgovara, prozbori – dobar dan kume. Bože, pomislih, kome li sam to kum i ko me tako nazva. Setih se u magnovenju one šumadijske, ako me mrziš, uzmi me za kuma, ali ovaj glas ne poznajem. Produžih psihološku sekundu još koji tren da sakrijem iznenađenje. Rekao bih po boji glasa da je reč o vremešnom čoveku, pa s još više pažnje pitam a kome sam to i kada postah kum. Danas, reče glas s druge strane žice. I kao na vojničkom raportu čovek se predstavi – ovde je Milivoj O. Rodić, onaj mladi partizan čiji se lik nalazi na prvim, ratnim novčanicama iz 1944. koje ste vi u ovom svom dodatku danas ovako lepo objavili i slikali, ali s pogrešnim prezimenom – Radić. Nisam Radić, već Rodić.

Priznajem. Iako odbrojavam sitno do penzije, namah me obli hladan znoj. Počeh od nelagode i uzbuđenja gotovo da mucam. Premotavam po glavi gde li sam taj podatak našao. Znam. Nisam ništa izmislio. Bože, da li je moguće da je došlo do takve greške. Bar pet-šest ljudi, stručnjaka NBS, proverilo je svaki bogovetni podatak i sada – greška. Kako da se čoveku izvinim. Joj, gospodine, druže, junače sa slike, izvinite, zavapih, ali nisam kriv za tu omašku. Taj sam podatak našao u jednoj od knjiga koja mi je poslužila prilikom pisanja priloga, ali, evo, rado ćemo dati ispravku. Ne mogu već da se setim šta sve obećah...

Sagovornik je, naravno, osetio moju uznemirenost, pa nastavi. Imam, kaže, 91 godinu. Ti si ko zna koji po redu, koji mi rođeno prezime Rodić preinači u Radić. I na to sam se gotovo navikao. Ne tražim ništa. Ni ispravku. Šta će mi. Kao da je to nekome važno. Nego sam samo hteo da vama u „Politici” kažem da je neko negde pogrešio, a vi idući za tim istorijskim knjigama prenosite jedan, ipak, pogrešan podatak.

I tako reč po reč izgladismo „nesporazum”, ali dogovorismo se da se vidimo i da u vidu najdraže ispravke napišemo priču o partizanu, prvoborcu, junaku s naših prvih, ratnih novčanica koji je bezmalo deceniju i po bio najomiljeniji lik u džepovima i novčanicima posleratnih trudbenika Demokratske Federativne Jugoslavije. Ovih dana sreli smo se s čika Milivojem O. Rodićem u njegovom stanu u Beogradu, pre nego što je otišao u svoj rodni Drvar na nekoliko meseci. Da se malo odmori.

A sve je počelo, prema njegovom svedočenju, u aprilu 1944. kada je s teškom tuberkulozom i ranama od gelera na nozi čekao avion na Medenom polju nedaleko od Livna da ga preveze do Italije, a odatle u SSSR na lečenje. Nije imao ni dvadeset godina, a već je bio politički komesar komande mesta u Martin Brodu.

Sleteli su u Bari. Bolesni i izranjavljeni borci raspoređeni su po obližnjim američko-engleskim bolnicama, sve u nadi da će veoma brzo preko Kaira i Teherana u prvu zemlju socijalizma na oporavak. Do toga nikada nije došlo, ali još veoma vitalni čika Milivoj O. Rodić, s malkice „drenje” (rakije od drenjina) na dnu čaše, priča nam dogodovštine kao da je sve juče bilo.

Mile Krajišnik započeo je lečenje u selu Kocano, tridesetak kilometara od Barija, a dva sata hoda od Monopolija, gradića na Jadranskom moru. U njemu je, priča, samo kupanjem u morskoj vodi i sunčajući se izlečio veoma tešku i zapuštenu ranu na nozi. Sećanja i detalji kao na filmskoj traci.

Pitamo ga, pa otkuda Vi, na ovim novčanicama.

U neposrednoj blizini bolnica, vila u kojim su bili bolesni i ranjeni borci, nalazila se, kaže Rodić, grupa veoma istaknutih partizana – umetnika. Od Đorđa Andrejevića Kuna, arhitekte Nikole Dobrovića, slikara Đura Tiljka... Tu je bio i Vladimir Nazor, dr Josip Smodlaka, poverenik za spoljne poslove NKOJ-a...

Meni se najviše dopadao Kun. Ne samo zato što je bio predratni komunista i španski borac, već što je umeo s ljudima. Često sam odlazio kod njega. Onako. Bez većeg razloga. I tako jednog dana ja kod njega, a on u svojoj sobi nešto crta na nekom ovećem komadu papira. Gotovo se obradovao kada me je video. Pozdravili smo se i on me „posadi” na stolicu preko puta njega. Zgužva onaj papir i baci ga u ćoše. Ja se gotovo izvinjavam, da nisam na smetnji i da mu ne remetim posao, a on mi mirno reče: „Radio sam nešto, ali mi nije išlo od ruke”.

Nego, upita me, hoćeš li da mi poziraš. Iako sam bio završio četiri razreda gimnazije, nisam znao šta znači pozirati. Šta treba da radim, upitah prostodušno, a on meni – sedi tu i ne mrdaj. Hoću da te crtam. Pristadoh. A onda me Kun upita: „Da nisi sujeveran”. Kuku meni, pomislih, šta li me sada to pita. Još jedna reč koju nisam dovoljno dobro razumeo.

Objasnio mi je da je ranije slikao dvojicu boraca i da su oba posle toga poginula. Pitao me je da li strepim od toga. Kada sam shvatio o čemu je reč odmahnuo sam rukom i rekao mu ‒ samo ti slikaj. Nema smrti bez sudnjeg dana.

Iz ugla sobe uzeo je neku englesku pušku i stavio mi je na rame i gotovo naredio – sedi tu. Ćuti i ne mrdaj dok ne završim crtež. Kada ga je završio upitao me je da li znam zašto me je crtao. Ne znam, rekoh. Otkriću ti jednu tajnu, ali je moraš čuvati do kraja rata – ovo će biti nacrt za prve novčanice naše nove države za koju se borimo.

I tako je bilo. Novčanice su odštampane u SSSR-u i u opticaj su, koliko mi je poznato, puštane postupno kako smo zemlju oslobađali. Mom iznenađenju nije bilo kraja kada sam prvi put došao u njihov posed. Na mom ramenu umesto engleske puške stajao je naš, jugoslovenski karabin.

Iz Italije, zdrav i oporavljen, Rodić se vratio u Jugoslaviju krajem oktobra 1944. Nikada više, nažalost, nije sreo Kuna. Posle rata Rodić je obavljao razne vojne dužnosti i penzionisan je u činu pukovnika.