Исправка за јунака с партизанских новчаница

Пре подне 24. јуна. Редакција „Политике”. Пети спрат. На столу потписника ових редова, који полако, готово са зебњом прелистава тек објављени трећи наставак додатака „Новац Србије кроз векове”, да се није, не дај боже, поткрала која грешка, зазвони телефон. Ништа необично. Зову читаоци своју новину. Питају, протестују, предлажу...

Јавих се, а глас с друге стране жице, када је чуо с ким разговара, прозбори – добар дан куме. Боже, помислих, коме ли сам то кум и ко ме тако назва. Сетих се у магновењу оне шумадијске, ако ме мрзиш, узми ме за кума, али овај глас не познајем. Продужих психолошку секунду још који трен да сакријем изненађење. Рекао бих по боји гласа да је реч о времешном човеку, па с још више пажње питам а коме сам то и када постах кум. Данас, рече глас с друге стране жице. И као на војничком рапорту човек се представи – овде је Миливој О. Родић, онај млади партизан чији се лик налази на првим, ратним новчаницама из 1944. које сте ви у овом свом додатку данас овако лепо објавили и сликали, али с погрешним презименом – Радић. Нисам Радић, већ Родић.

Признајем. Иако одбројавам ситно до пензије, намах ме обли хладан зној. Почех од нелагоде и узбуђења готово да муцам. Премотавам по глави где ли сам тај податак нашао. Знам. Нисам ништа измислио. Боже, да ли је могуће да је дошло до такве грешке. Бар пет-шест људи, стручњака НБС, проверило је сваки боговетни податак и сада – грешка. Како да се човеку извиним. Јој, господине, друже, јуначе са слике, извините, завапих, али нисам крив за ту омашку. Тај сам податак нашао у једној од књига која ми је послужила приликом писања прилога, али, ево, радо ћемо дати исправку. Не могу већ да се сетим шта све обећах...

Саговорник је, наравно, осетио моју узнемиреност, па настави. Имам, каже, 91 годину. Ти си ко зна који по реду, који ми рођено презиме Родић преиначи у Радић. И на то сам се готово навикао. Не тражим ништа. Ни исправку. Шта ће ми. Као да је то некоме важно. Него сам само хтео да вама у „Политици” кажем да је неко негде погрешио, а ви идући за тим историјским књигама преносите један, ипак, погрешан податак.

И тако реч по реч изгладисмо „неспоразум”, али договорисмо се да се видимо и да у виду најдраже исправке напишемо причу о партизану, првоборцу, јунаку с наших првих, ратних новчаница који је безмало деценију и по био најомиљенији лик у џеповима и новчаницима послератних трудбеника Демократске Федеративне Југославије. Ових дана срели смо се с чика Миливојем О. Родићем у његовом стану у Београду, пре него што је отишао у свој родни Дрвар на неколико месеци. Да се мало одмори.

А све је почело, према његовом сведочењу, у априлу 1944. када је с тешком туберкулозом и ранама од гелера на нози чекао авион на Меденом пољу недалеко од Ливна да га превезе до Италије, а одатле у СССР на лечење. Није имао ни двадесет година, а већ је био политички комесар команде места у Мартин Броду.

Слетели су у Бари. Болесни и израњављени борци распоређени су по оближњим америчко-енглеским болницама, све у нади да ће веома брзо преко Каира и Техерана у прву земљу социјализма на опоравак. До тога никада није дошло, али још веома витални чика Миливој О. Родић, с малкице „дрење” (ракије од дрењина) на дну чаше, прича нам догодовштине као да је све јуче било.

Миле Крајишник започео је лечење у селу Коцано, тридесетак километара од Барија, а два сата хода од Монополија, градића на Јадранском мору. У њему је, прича, само купањем у морској води и сунчајући се излечио веома тешку и запуштену рану на нози. Сећања и детаљи као на филмској траци.

Питамо га, па откуда Ви, на овим новчаницама.

У непосредној близини болница, вила у којим су били болесни и рањени борци, налазила се, каже Родић, група веома истакнутих партизана – уметника. Од Ђорђа Андрејевића Куна, архитекте Николе Добровића, сликара Ђура Тиљка... Ту је био и Владимир Назор, др Јосип Смодлака, повереник за спољне послове НКОЈ-а...

Мени се највише допадао Кун. Не само зато што је био предратни комуниста и шпански борац, већ што је умео с људима. Често сам одлазио код њега. Онако. Без већег разлога. И тако једног дана ја код њега, а он у својој соби нешто црта на неком овећем комаду папира. Готово се обрадовао када ме је видео. Поздравили смо се и он ме „посади” на столицу преко пута њега. Згужва онај папир и баци га у ћоше. Ја се готово извињавам, да нисам на сметњи и да му не реметим посао, а он ми мирно рече: „Радио сам нешто, али ми није ишло од руке”.

Него, упита ме, хоћеш ли да ми позираш. Иако сам био завршио четири разреда гимназије, нисам знао шта значи позирати. Шта треба да радим, упитах простодушно, а он мени – седи ту и не мрдај. Хоћу да те цртам. Пристадох. А онда ме Кун упита: „Да ниси сујеверан”. Куку мени, помислих, шта ли ме сада то пита. Још једна реч коју нисам довољно добро разумео.

Објаснио ми је да је раније сликао двојицу бораца и да су оба после тога погинула. Питао ме је да ли стрепим од тога. Када сам схватио о чему је реч одмахнуо сам руком и рекао му ‒ само ти сликај. Нема смрти без судњег дана.

Из угла собе узео је неку енглеску пушку и ставио ми је на раме и готово наредио – седи ту. Ћути и не мрдај док не завршим цртеж. Када га је завршио упитао ме је да ли знам зашто ме је цртао. Не знам, рекох. Открићу ти једну тајну, али је мораш чувати до краја рата – ово ће бити нацрт за прве новчанице наше нове државе за коју се боримо.

И тако је било. Новчанице су одштампане у СССР-у и у оптицај су, колико ми је познато, пуштане поступно како смо земљу ослобађали. Мом изненађењу није било краја када сам први пут дошао у њихов посед. На мом рамену уместо енглеске пушке стајао је наш, југословенски карабин.

Из Италије, здрав и опорављен, Родић се вратио у Југославију крајем октобра 1944. Никада више, нажалост, није срео Куна. После рата Родић је обављао разне војне дужности и пензионисан је у чину пуковника.