DOM ZA VEŠANjE

Ispod beogradske "Gazele" žive Romi, ljudi. Njihovi kartonski, ili plehani stanovi nemaju adresu, niti će je imati. Deca, koja prežive najezdu bakterija, pacova i bede, ne idu u školu. Njihovi roditelji ne primaju socijalnu pomoć, jer nemaju mesto boravka. Samo pedesetak metara iznad njih bučna i beskonačna automobilska kolona odlazi na sever i jug, mimoilazi se iznad njihovih glava. Pola kilometra dalje su luksuzni hotelski apartmani velegrada, koji više ne može da sakrije svoje kontraste, niti da svoje građane ravnodušno drži na deponijama.

Svakoga jutra, više stotina romske dece, pod surovim nadzorom nepoznatog prosjačkog gazde, zauzima pogodna mesta u metropoli. Svake večeri ta dečica predaju dnevnu zaradu svojim bezdušnim bosovima, uz neizbežne batine ako je njihov učinak ispod norme.

Konačno je beogradska vlast odlučila da raseli kartonsko naselje nedostojno ljudi. Možda je tako zakasnela varijanta srpskog altruizma odnela sumnjivu pobedu nad životnom inercijom. I konačno doprinela negaciji opšteg mesta o romskom etnosu, koje bi moglo da glasi: oni teško prihvataju urbanizaciju, i uvek će ih pokretati njihov nemirni nomadski gen. To je inače najmanje opasna predrasuda o Romima, ako je već o tome reč.

U Kusturičinom filmovima, oni svojom poetikom slobode, strašću, i neobuzdanom nadom, idu ukorak sa sudbinom, ma kakva ona bila. Život ispod "Gazele" nije film, mada bi mogao da bude izazov za neverovatne priče. Šta inače znamo o ljudima koji žive sasvim na socijalnom dnu?

Skoro ništa, iako pratimo zastrašujuće novinarske zapise o njima. Mlađi čovek, koji nosi srpsko ime i prezime, i u svom kartonu pod mostom slavi svetog Nikolu – zaštitnika svih putnika, kaže da bi sve lakše podneo da nema pacova: "Ja imam jednu letvu, i borim se sa njih kol’ko mogu, kad nemam pos’o, i kad sam tu i danju i noću... Al’ mnogo ih ima, plašim se da mi ne pogrizu decu!"

Izgleda da je čoveku sasvim malo potrebno za sreću. U stvari, kako kome. Gradska vlast ima krupan problem: niko ne želi Rome za komšije. Pre nekoliko godina videli smo opasnu vrstu protesta u jednom beogradskom naselju. Grupa ogorčenih ljudi bila je spremna da učini sve kako im Romi ne bi došli blizu.

Najgore je što su u tome uspeli. Poruka je da rasizmu nema prigovora ako su u pitanju domaći Romi. Građani Beograda nisu skloni da se na sličan način organizuju protiv drugih etničkih zajednica, čak bi mnogi od njih takvu mogućnost odbili sa zgražavanjem: "Šta vam pada na pamet, pa mi nismo rasisti!?"

Tako se protivromski rasizam nekako smatra legitimnim! I zato žučna pobuna protiv mogućih komšija, koje imaju samo nešto drugačiju boju kože, ovde nije širenje verske, rasne i nacionalne mržnje! Mada jeste, i te kako!

Država nema odgovor na to, nego defanzivno pristaje na najmanje dve kategorije svojih građana: one koji su u prvom redu, i one koje građani prvog reda svojom iracionalnom netolerancijom svrstavaju u sebi nedostojne.

Izgleda da će protesti protiv raseljavanja biti nastavljeni. Objašnjenja odijuma su otprilike ovakva: "Oni ne vole da rade, oni su skitnice i skloni krađi!" (Videti slučaj Lepog Miće u filmu "Ko to tamo peva". Za izgubljeni novčanik batine dobija nedužni ciganski harmonikaš.) "Romi će nam pokvariti decu, cena stanova u našem kraju će pasti, oni donose nepoznate bolesti, neiskreni su i pritvorni. Uništiće nam ambijent, jer su prljavi, neuredni, skloni prosjačenju i skitnji!"

Od svih tih generalnih optužbi, svaka istina je svedena na pojedince. Uopštavanje dovodi do rascepa koji se sve teže premošćava.

I podstiče ekstremne nacističke grupe. Mogu da nam budu beskrajno simpatični "vicevi o Cigi", dobroćudnom gubitniku, za koga verujemo da je normalno samo da se vrati na dno.

Tačnije, da mu definitivno nije mesto među urbanim svetom koji stanuje, ima vodu, struju i zidove, a pacove nikada ne sreće u svojim spavaćim sobama.

Mi i dalje ne znamo šta je odlučila gradska vlast: hoće li manje grupe ugroženih porodica "raspoređivati" po nekim delovima grada, ili će napraviti svojevrsni rezervat, novu vrstu romske četvrti, to jest geto?

Slutimo da taj posao nije samo za urbaniste i donatore novih stanova. Da bi se Romi potpuno uključili u srpsko društvo nedovoljna je (eventualna) dobrodošlica komšija. Potrebne su pare za zapošljavanje, školovanje i višegodišnju edukaciju frustrirane srpske čaršije.

Mora neko već jednom da se pozabavi užasnom zloupotrebom romske dece, koja je svakodnevna. I to pred ravnodušnim pogledom srpske policije! Za naše komšije i sugrađane Rome, ili Cigane, kako reče Šaban Bajramović, potrebno je mnogo više dobrih emocija, altruizma i velikodušnosti, koje često rasipamo bez mere.

Ipak će do zime više desetina romskih porodica ući u svoje ljudske stanove. Imaće svoje adrese i namrgođene komšije. A napolju je apsolutno romantično!