ДОМ ЗА ВЕШАЊЕ

Испод београдске "Газеле" живе Роми, људи. Њихови картонски, или плехани станови немају адресу, нити ће је имати. Деца, која преживе најезду бактерија, пацова и беде, не иду у школу. Њихови родитељи не примају социјалну помоћ, јер немају место боравка. Само педесетак метара изнад њих бучна и бесконачна аутомобилска колона одлази на север и југ, мимоилази се изнад њихових глава. Пола километра даље су луксузни хотелски апартмани велеграда, који више не може да сакрије своје контрасте, нити да своје грађане равнодушно држи на депонијама.

Свакога јутра, више стотина ромске деце, под суровим надзором непознатог просјачког газде, заузима погодна места у метрополи. Сваке вечери та дечица предају дневну зараду својим бездушним босовима, уз неизбежне батине ако је њихов учинак испод норме.

Коначно је београдска власт одлучила да расели картонско насеље недостојно људи. Можда је тако закаснела варијанта српског алтруизма однела сумњиву победу над животном инерцијом. И коначно допринела негацији општег места о ромском етносу, које би могло да гласи: они тешко прихватају урбанизацију, и увек ће их покретати њихов немирни номадски ген. То је иначе најмање опасна предрасуда о Ромима, ако је већ о томе реч.

У Кустуричином филмовима, они својом поетиком слободе, страшћу, и необузданом надом, иду укорак са судбином, ма каква она била. Живот испод "Газеле" није филм, мада би могао да буде изазов за невероватне приче. Шта иначе знамо о људима који живе сасвим на социјалном дну?

Скоро ништа, иако пратимо застрашујуће новинарске записе о њима. Млађи човек, који носи српско име и презиме, и у свом картону под мостом слави светог Николу – заштитника свих путника, каже да би све лакше поднео да нема пацова: "Ја имам једну летву, и борим се са њих кол’ко могу, кад немам пос’о, и кад сам ту и дању и ноћу... Ал’ много их има, плашим се да ми не погризу децу!"

Изгледа да је човеку сасвим мало потребно за срећу. У ствари, како коме. Градска власт има крупан проблем: нико не жели Роме за комшије. Пре неколико година видели смо опасну врсту протеста у једном београдском насељу. Група огорчених људи била је спремна да учини све како им Роми не би дошли близу.

Најгоре је што су у томе успели. Порука је да расизму нема приговора ако су у питању домаћи Роми. Грађани Београда нису склони да се на сличан начин организују против других етничких заједница, чак би многи од њих такву могућност одбили са згражавањем: "Шта вам пада на памет, па ми нисмо расисти!?"

Тако се противромски расизам некако сматра легитимним! И зато жучна побуна против могућих комшија, које имају само нешто другачију боју коже, овде није ширење верске, расне и националне мржње! Мада јесте, и те како!

Држава нема одговор на то, него дефанзивно пристаје на најмање две категорије својих грађана: оне који су у првом реду, и оне које грађани првог реда својом ирационалном нетолеранцијом сврставају у себи недостојне.

Изгледа да ће протести против расељавања бити настављени. Објашњења одијума су отприлике оваква: "Они не воле да раде, они су скитнице и склони крађи!" (Видети случај Лепог Миће у филму "Ко то тамо пева". За изгубљени новчаник батине добија недужни цигански хармоникаш.) "Роми ће нам покварити децу, цена станова у нашем крају ће пасти, они доносе непознате болести, неискрени су и притворни. Уништиће нам амбијент, јер су прљави, неуредни, склони просјачењу и скитњи!"

Од свих тих генералних оптужби, свака истина је сведена на појединце. Уопштавање доводи до расцепа који се све теже премошћава.

И подстиче екстремне нацистичке групе. Могу да нам буду бескрајно симпатични "вицеви о Циги", доброћудном губитнику, за кога верујемо да је нормално само да се врати на дно.

Тачније, да му дефинитивно није место међу урбаним светом који станује, има воду, струју и зидове, а пацове никада не среће у својим спаваћим собама.

Ми и даље не знамо шта је одлучила градска власт: хоће ли мање групе угрожених породица "распоређивати" по неким деловима града, или ће направити својеврсни резерват, нову врсту ромске четврти, то јест гето?

Слутимо да тај посао није само за урбанисте и донаторе нових станова. Да би се Роми потпуно укључили у српско друштво недовољна је (евентуална) добродошлица комшија. Потребне су паре за запошљавање, школовање и вишегодишњу едукацију фрустриране српске чаршије.

Мора неко већ једном да се позабави ужасном злоупотребом ромске деце, која је свакодневна. И то пред равнодушним погледом српске полиције! За наше комшије и суграђане Роме, или Цигане, како рече Шабан Бајрамовић, потребно је много више добрих емоција, алтруизма и великодушности, које често расипамо без мере.

Ипак ће до зиме више десетина ромских породица ући у своје људске станове. Имаће своје адресе и намргођене комшије. А напољу је апсолутно романтично!