Za Bosnu – belgijski model?

Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri je u pravu kada kaže da Bosna ne funkcioniše po Dejtonskom sporazumu, ali apsolutno greši kada kaže da „brojne mane Dejtonskog sporazuma sprečavaju pomirenje i čine BiH nefunkcionalnom”. Greška je u tvrdnji da je osnovni problem dejtonskih pregovarača to što nije bilo jasnog pobednika ili gubitnika. Naprotiv: osnovni problem je u tome što su pokušavali da naprave strukturu za državu koju je odbila polovina građana. A ako nije bilo očiglednog pobednika, svakako je postojao očigledan gubitnik: Bošnjaci. Oni su želeli integrisanu, snažno centralizovanu BiH, očekujući da će u njoj moći da dominiraju. Nisu je dobili.

Velika većina bosanskih Srba i hercegovačkih Hrvata nikada nije bila voljna da se stavi pod kontrolu centralne bosanske vlade, plašeći se – s dobrim razlogom – da bi time prihvatili dominaciju Bošnjaka i bili svedeni na status trajno potčinjene manjine.  I mada u Dejtonu nisu dobili nezavisnost, izbegli su da njima upravlja Sarajevo, čime su sigurno bili bliži pobedi nego Bošnjaci.

Srpsko i hrvatsko odbacivanje Bosne Amerikancima nije bilo nepoznato 1995. godine. Bivši američki ambasador Voren Cimerman je 1992. izgleda iskreno verovao da su SAD mogle da spreče rat priznajući Bosnu kao nezavisnu državu i stavljajući Srbe i Hrvate pred svršen čin, kako je rekao za „Njujork tajms“ godinu dana kasnije. Bosna je, dakle, priznata kao samostalna država ne zato što su njeni narodi to želeli, nego zato što su SAD mislile da se država može nametnuti narodu koji je odbacuje. Ali, kao što je sam Cimerman priznao u pomenutom intervjuu, „ispostavilo se da su pogrešili“. Kada je Alija Izetbegović povukao svoj potpis sa Lisabonskog sporazuma početkom 1992, nakon konsultacija sa Cimermanom, pregovori su propali i rat je bio neizbežan: onaj ko o podeli ne može da pregovara, za nju će se boriti.

Do sredine 1995. bilo je jasno da jedinstvena bosanska država nije moguća jer je ni Srbi ni Hrvati neće. Iako su SAD razmatrale mogućnost da Hrvati i Muslimani u septembru zauzmu Banjaluku, bili su svesni da bi to dovelo do još jednog masovnog egzodusa srpskog stanovništva, sličnog „Oluji” mesec dana ranije, što bi destabilizovalo region. Zato je zadatak Dejtona bio da stvori fikciju jedinstvene države, koja bi smirila Bošnjake, a da istovremeno nema nikakvu moć upravljanja. Federacija BiH je formirana u martu 1994, na sličnim principima, kao fiktivna tvorevina koja zapravo neće imati ovlašćenje da vlada bilo gde, jer su Hrvati jedino to bili spremni da prihvate.

Problem je sada u tome što praktično nema dokaza da su Hrvati i Srbi još uvek spremni da budu deo Bosne u kojoj dominiraju Bošnjaci. A kao što je gospodin Montgomeri sigurno primetio, dominantna bošnjačka politička elita je jasno stavila do znanja da joj je namera da dominira, ako Sarajevo ikada bude dobilo stvarnu vlast.

Suprotno onome što tvrdi gospodin Montgomeri, pregovarači u Dejtonu su morali da se nose sa očiglednim gubitnikom – Bošnjacima. SAD i saveznici nisu mogli da nametnu Srbima i Hrvatima pravu bosansku državu, niti da rizikuju da podrže prisilno izbacivanje Srba iz Bosne, što su odobrili u Hrvatskoj. Dejtonski sporazum je u suštini napravio od Bosne hologram – vidljivu tvorevinu, ali bez stvarne suštine, jer nije imala moć upravljanja.

Različiti pokušaji da se bosanskoj vladi obezbedi stvarna vlast u zemlji nailazili su na veliki otpor, a obustavljeni su kada je postalo jasno da se ne mogu sprovesti bez nametanja policijske države. Drugim rečima, BiH ne može da bude Francuska, s jednom centralnom vladom, a da se ne stvore situacije slične Kašmiru, Severnoj Irskoj, ili Zapadnoj obali.

Ove podele, međutim, nisu posledica Dejtonskog sporazuma. Naprotiv, Dejtonski sporazum odražava odvojene nacionalizme, koji su mu prethodili i koji će trajati čak i ako Dejton iznenada zameni neka navodno sjajna ustavna struktura.

Ali, ako BiH ne može da bude kao Francuska, a ne treba da bude kao Kašmir ili Severna Irska, zašto model ne bude Belgija? Uostalom, Flamanci i Valonci se vole nimalo više nego Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Kad bi Zapad prestao da govori o izmeni Dejtona i počeo da radi s vladama koje imaju i vlast i izborni legitimitet, možda bismo bili svedoci, ako ne pomirenja, a onda bar prihvatanja realnosti da su zapravo, kako Montgomeri tačno kaže, podele koje su dovele do rata čak i veće nego što su bile 1991. Dakle, ako Bosna ne može da bude Švajcarska, zašto ne bi bila kao Belgija?

Profesor antropologije, prava i međunarodne politike na Univerzitetu u Pitsburgu, autor „Skice za podeljenu kuću: ustavna logika jugoslovenskih sukoba” (2003).