Zašto Evropa ćuti o ukidanju ćirilice

Ako je suditi po izjavama srpskih zvaničnika, Beograd je očekivao da će posle ukidanja ćirilice Zagrebu biti izrečena bar neka opomena iz Brisela, Vašingtona ili neke od uticajnih organizacija sa zapada koje se bave zaštitom ljudskih i manjinskih prava.

Ministar pravde Nikola Selaković nazvao je uzdržanost Brisela „nedopustivom” i najavio da će se Srbija obratiti svim međunarodnim institucijama jer joj je to dužnost.

„Svako se pita kako je moguće da EU kaže da nema nikakve nadležnosti u ovoj oblasti kada je reč o državi članici, a kada neko želi da postane članica, i te kako ima nadležnosti. Ovo je pitanje pristojnosti i rekao bih jednog civilizovanog odnosa prema pravima jednog naroda”, rekao je Selaković za RTS.

Vredi podsećanja da je Evropska komisija, samo tri meseca uoči prijema Hrvatske u EU, pohvalila Zagreb upravo zbog uvođenja ćirilice u Vukovaru. Bilo je to u završnom izveštaju ove organizacije u martu 2013. godine.

„To je dobar primer za države u regionu koje pretenduju da postanu članice”, kazao je tadašnji komesar za proširenje Štefan File poručivši Hrvatskoj da „ne spava na lovorikama da bi ostala zdrava”.

Već u decembru te godine, svega šeset meseci pošto je Hrvatska i zvanično postala 28. članica EU, grupa od 73 poslanika iz Evropskog parlamenta uputila je Hrvatskoj otvoreno pismo zbog najave referenduma o upotrebi ćirilice izražavajući zabrinutost zbog statusa nacionalnih manjina u Hrvatskoj i zbog mogućnosti da im se referendumom umanje ustavna prava. Evropski poslanici su tada napisali da se „društva cene po tome kako se ponašaju prema malima i slabima”. Kako su istakle pojedine nevladine organizacije koje su se priključile ovom protestu, u evropskoj praksi se smatra da je i prag od 33 odsto za upotrebu dvojezičnosti već visok. U Finskoj je, recimo, dvojezičnost omogućena kad neka manjina dostigne osam odsto stanovništva u opštini.

„Kada je reč o Srbiji, izjašnjavali su se po mnogo manje važnim pitanjima i držali pridike. Oko temeljnih vrednosti EU, za koje se svi zalažemo – demokratija, sloboda, ljudska i manjinska prava nemaju reakciju na svoju državu članicu, a mešaju se u nešto što nema veze sa temeljnim vrednostima i to u zemlji koja još nije članica unije”, rezignirano je juče reagovao premijer Aleksandar Vučić na izjavu predstavnika EU da nisu nadležni za ukidanje dvojezičnosti u Vukovaru. On je ponovio da je Srbija čvrsto opredeljena za put u EU, ali i podvukao da neće dozvoliti da bilo ko ponižava našu zemlju.

Kako je rekao, Hrvatska je suverena zemlja, ali su, ipak, ovo stvari o kojima mora da se govori.

„Zamislite da smo mi ukinuli u Beogradu ili Subotici latinicu, to bi bio skandal svetskih razmera”, ocenio je Vučić, dodajući da Beograd nikada neće uskraćivati prava nekom drugom narodu kod nas i da će borba za prava srpskog naroda biti nastavljena.

Pitanje je, međutim, šta Beograd može da učini, osim da protestuje? Evropska komisija je odgovorila Beogradu i da nema nadležnost u pogledu manjina, te da je „isključivo pravo država članica EU da donose sve odluke u vezi sa statusom manjina u svojim državama”. Čini se da je Brisel time stavio tačku na ovo pitanje.

Udruženja Srba prognanih iz Hrvatske upozoravala su svih proteklih godina, posebno uoči ulaska Hrvatske u EU, da Zagreb nije ispunio sve uslove, bar kada je reč o o izbeglim i prognanim Srbima iz Hrvatske.

Međutim, bez obzira na sva otvorena pitanja, odnosi između Beograda i Zagreba išli su uglavnom uzlaznom putanjom. Učestali susreti zvaničnika i privrednika dve države, izvinjenja za zločine iz devedesetih godina prošlog veka, stvarali su gotovo idiličnu sliku o srpsko-hrvatskim odnosima.

Da li bi se onda moglo sada govoriti o zaokretu u hrvatskoj politici prema Beogradu?

Zaoštrenu retoriku iz Zagreba Aleksandra Joksimović objašnjava izbornom godinom u Hrvatskoj kada se svi trude da budu „pomalo HDZ”.

„Tu je i ekonomska kriza koja je prouzrokovala potrebu za skretanje tema sa ekonomije na druga polja. Postojala je potreba za spoljnim neprijateljima gde je Srbija dobrodošla kao za njihove unutar političke potrebe. Sada se sve stranke utrkuju u što oštrijim procenama odnosa sa Srbijom, a niko se ne trudi da te odnose smiruje”, kaže Joksimovićeva.

Ona dodaje da je bilo jasno i pre ulaska Hrvatske u EU da će njena pozicija kao zemlje članice biti osnažena u odnosu na položaj zemlje kandidata.

Istoričar Slobodan Janković, međutim, smatra da je postojala lažna slika o popravljanju srpsko-hrvatskih odnosa prethodnih godina.

„Postoji kontinuitet u hrvatskoj politici, baš kao što se nije menjala ni politika Beograda. Nekadašnji predsednik Tadić izvinjavao se za zločine Srba u Hrvatskoj, govorio je stalno o regionalnoj saradnji, ponavljao kako je Srbija regionalni lider, dakle sve ono na čemu insistira i premijer Vučić”, ocenjuje Jankovićeva i podseća da Hrvatska nije poštovala niz kriterijuma iz Mastrihta poput onog o visini javnog duga ili dela iz SSP-a koji se odnosi na susedsku saradnju i rešene probleme oko granica (nisu rešene granice sa Srbijom, Slovenijom pa ni sa BiH).

Sličnog je mišljenja i Dragan Đukanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

„Postoji konstanta u hrvatskoj politici, samo su se njima sada promenili spoljnopolitički prioriteti. Nakon prijema više im nije region tako zanimljiv kao pre. Sad mogu da se ponašaju kako hoće”, smatra Đukanović i dodaje da su samo lični odnosi zvaničnika bili dobri, ali da se to nikada nije odnosilo na narode.