Dva delića većeg pakla

Razmišljao sam ove sedmice o gradonačelniku Vukovara koji peva ustaške pesme i o raznim izjavama političara u Bosni, Hrvatskoj i Prištini koji su naveli šefa srpske diplomatije da kaže da na Balkanu izgleda ponovo oživljavaju nacionalizam i destruktivno delovanje. Toliko se priča o pomirenju, ali ne prestaje da me zapanjuje činjenica da ljudi u drugim delovima bivše Jugoslaviji mogu da pričaju i rade ono što bi, da je rečeno ili učinjeno u Srbiji, verovatno navelo gospođu Merkel da zapreti prstom... da ne pominjem licemerni javni izliv besa ambasadorskog kora. Kad sam kod ambasadora, saznajem da je Metju Rajkroft, mnogo poštovani britanski ambasador u Njujorku, bio u Forin ofisu u Londonu u Odeljenju za Balkan u vreme Srebrenice, a kasnije ambasador u Bosni, pa je možda neprežaljena rezolucija Velike Britanije bila njegova inicijativa. Nije korisno, Metju.

Ipak, lako je novoj generaciji stranih posmatrača da budu neupućeni u pakao koji je tolikim ljudima na Balkanu doneo rat. Neupućeni ili nemarni i nekritični?

Našao sam još jedno pismo koje sam 1995. napisao sinu. Ono oslikava deo patnji kojima sam bio svedok na početku mog balkanskog putovanja, onog koje me je dovelo do toga da 2015. živim u Starom gradu, u Beogradu:

Najdraži sine,

Teško mi je da opišem ovdašnje događaje i prizore a da ne delujem blesavo emotivno ili kao neko ko uživa u tuđoj nesreći. Ni jedno ni drugo mi nije namera. Trudim se da beležim utiske, jer nikada nisam bio izložen takvim krajnostima ljudske patnje i tako živim kontrastima. Prošle nedelje sam u tri dana video dve veoma različite vrste pakla. Pakao je put na planini Igman u veoma kišovitoj noći, bez mesečine. Pakao je biti jedna od 23.000 izbeglica. Muslimani koji odbijaju fundamentalizam u Sarajevu doživeli su da ih poistovećuju sa Srbima, i sada su duž osam kilometara puta, bore se za život dok ih hrvatska artiljerija granatira, u blatu i bedi, uglavnom zaboravljeni od sveta.

Znao sam da ću morati da idem u Sarajevo vrlo rano i nisam se tome radovao. To je vrlo zastrašujuće mesto za boravak, a može biti strašan i put do tamo! Putovanje počinje jednostavno – helikopterska vožnja, nekoliko pića sa francuskim vojnicima i bezbednosni brifing. A onda izbor između francuskog oklopnog transportera ili oklopnog „landrovera“. Izabrao sam „landrover“ jer mi je oklopni transporter klaustrofobičan, a „landrover“ ima nešto utešno britansko! S plavim šlemom i plavom pancir jaknom, s bedžom sa nultom krvnom grupom i prilično usiljenim osmehom, putovanje počinje.

Uzani igmanski put vodi preko planina iza Sarajeva a nekada je bio veza sa olimpijskim skijalištima i hotelima. Gotovo celim putem su provalije od 100 i više metara s jedne ili druge strane. Te noći je lilo kao iz kabla. Zbog buke bilo je nemoguće razgovarati. Cvokotao sam u tišini, malo se molio, i pitao se, ne prvi put u životu, koliko hrabrost duguje neuništivom duhu, a koliko nedostatku mašte; kako god, bilo je mnogo hrabrosti na ovoj planini. Svakog dana i svake noći pokazivali su je mladi muškarci i žene raznih nacionalnosti, civili i vojnici, angažovani na naizgled kontradiktornom zadatku da nahrane stanovnike Sarajeva i obezbede potrepštine za multinacionalne snage za brza reagovanja.

Dok smo po stoti put zastajali zbog kamiona u blatu, vozač nam se prvi put obratio: „Glave dole sledećih 800 metara, gospodo, put pokrivaju srpske puške.“ Bilo je to veoma dugih deset minuta.

Muke u Sarajevu su predstavljale olakšanje posle zastrašujućeg putovanja do tamo. (U veoma sličnoj noći su članovi Holbrukovog pregovaračkog tima poginuli kada je njihov transporter pao u klisuru.) Kamperski krevet, bez vode i bez struje – to je redovno stanje. Imao sam sreće. Jedan oficir je bio na dopustu, što je značilo krevet u zajedničkom kontejneru uz sve prednosti generatora, kao i relativnu bezbednost mesta na parkingu iza masivne betonske zgrade pošte.

Tri dana kasnije, putovanje na sever Hrvatske, nedaleko od Bosne i Bihaća i pretnje bosanskog Petog korpusa. Prijatan dan kasnog leta kroz gradiće i sela neupamtljivih imena i lica smrknutih ljudi. To što sam već nekoliko nedelja bio upoznat s problemom nije me nimalo pripremilo za realnost 23.000 ljudi koji se duž puta bude, spavaju, žive, umiru. Kao u francuskom filma o srednjem veku. Drvena kolica, mala deca, prljava lica bez iskre nevinog optimizma, hrpe ličnih stvari u jadnim, vlažnim gomilama očaja, smrknuti muškarci, okarakterisani kao izdajnici, vojnici Fikreta Abdića, i hrabre izdržljive žene, ništa manje očajne ali dostojanstvene.

U regionu punom protivrečnosti i netolerancije ovi ljudi su možda više prokleti nego svi drugi. Iskoristio ih je i izdao čovek koji sada u Zagrebu živi udobno i koji je za većinu njih bio skoro kao božanstvo. Postali su 23.000 gubitnika u igri bez pravila i bez pobednika...

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN