Moć crvenog zmaja

Sve veće angažovanje Kine na međunarodnom planu, devalvacija juana (zbog povećanja izvoza), kineski tajni tzv. lov na lisice u SAD (hajka na odbegle korumpirane funkcionere) i niz razornih eksplozija u skladištu za opasne hemikalije u Tjenđinu (još pod velom tajne), koja je ovaj velegrad s 12 miliona stanovnika dovela do ekološke katastrofe i neslavnog epiteta – najzagađenijeg grada na svetu – plasirali su ovih dana Kinu u prvi plan širom planete.

Kineska rastuća moć donedavno je bila delikatna tema o kojoj se u najmnogoljudnijoj zemlji sveta (1,364 milijarde stanovnika, prema poslednjim zvaničnim podacima) nije glasno govorilo. Zvanični Peking dugo je sledio izreku oca kineskih reformi Deng Sjaopinga: „Tao guang jang hui”, što bukvalno znači da treba kriti svoje ambicije ili, kako kaže običan kineski svet, treba maskirati kandže crvenog zmaja.

Opšte shvatanje ovog Dengovog pravila bilo je da Kina treba svu svoju energiju da posveti ekonomskom razvoju, a ne da gubi vreme u trci za tron svetskog lidera.Komunistička partija Kine ima novi program rada: podstiče članove na diskusiju o tome šta znači biti velika svetska sila i u velikoj meri prestaje da negira da Kina u skorije vreme namerava da postane jedna od njih.

KP Kine je, inače, najmasovnija politička partija na svetu koja danas ima više članova (82 miliona) nego što Turska, Francuska ili Britanija pojedinačno imaju stanovnika.

Kineski partijski rukovodioci, pak, nedavno su termin „mirni rast” zamenili nazivom „mirni razvoj” koji donekle pitomije zvuči.

Upotreba reči „rast” navodno je podsticala strahovanje od „kineske pretnje”, naročito u Japanu i Sjedinjenim Državama. Rast podrazumeva da drugi moraju da slabe, bar u relativnom smislu, dok razvoj nagoveštava da napredovanje Kine može za sobom da povuče i druge, glasi kinesko obrazloženje.

Ova tradicija kineske skromnosti, pak, počela je da bledi, a na njeno mesto došlo je sve veće uverenje da uspon Kine nije prolazan i da ovaj azijski džin treba da učini više kako bi definisao svoje ciljeve.

Sa svojim rekordnim i frapantnim deviznim rezervama, koje danas iznose četiri hiljade milijardi dolara – četiri biliona ili u ciframa 4.000.000.000.000 $ (nije štamparska greška!), sve većom vojnom potrošnjom i sve češćim diplomatskim inicijativama u Aziji i Africi, Peking je počeo da ističe svoje interese daleko izvan svojih granica.

„Svidelo se to Americi ili ne, kineski rast postaje stvarnost”, citiraju kineski mediji dekana Pekinškog univerziteta za međunarodne studije. „Gdegod da kineski lideri odu ovih dana, ljudi obraćaju pažnju. I ne mogu da kažu ’Ne želim da se mešam’.”

Kina se još pre nekoliko godina složila da 1.000 vojnika u okviru mirovnih snaga UN pošalje u Liban, što je njena prva akcija tog tipa na Bliskom istoku. Tražila je da postane bitniji igrač u regionu u kome SAD tradicionalno imaju daleko veći uticaj i vlast.

„Nije na jednoj zemlji da sama odlučuje o tome da li je regionalna ili svetska sila”, kaže kineski zvaničnik He Jafei. „Ako kažete da smo velika sila, onda to jesmo. Ali, mi smo prvenstveno odgovorna velika zemlja. Mi održavamo i gradimo međunarodni sistem”, prenosi „Čajna dejli”.

Peking pridaje značaj mnogim svetskim institucijama, naročito Ujedinjenim nacijama, gde ima pravo veta u Savetu bezbednosti.

I pored svega, kritičari kažu da je Kina spremna da se zaigra na manje miroljubiv način, ukoliko je to potrebno. CIA tvrdi da je vojna potrošnja Kine dva ili tri puta veća nego što to ona priznaje i da za vojsku daje više nego bilo koja druga zemlja, osim Sjedinjenih Država.

Sve veće angažovanje Kine na međunarodnom planu takođe je podstaklo žučniju diskusiju o njenoj globalnoj ulozi i potencijalu za rivalstvo sa Sjedinjenim Državama. Jan Sijetong, specijalista za međunarodne odnose na Ćinghua univerzitetu u Pekingu, tvrdi da je Kina već prevazišla Japan, Rusiju, Britaniju, Francusku, Nemačku i Indiju kada je reč o njihovoj ekonomskoj, vojnoj i političkoj sili.

Time je došla na drugo mesto – odmah iza SAD, zaključuje Jan.

Iako vojni jaz između Kine i Sjedinjenih Država može da potraje još izvesno vreme, tvrdi on, kineski brži ekonomski rast i sve veća politička snaga mogli bi da srežu američku sveukupnu prednost.

Stručnjaci predviđaju da će Kina već 2025. stići SAD, a za sledećih 25 godina, dakle 2050, njen bruto domaći proizvod (BDP) biće za trećinu veći od američkog. Na sredini ovog veka Kina će imati BDP od blizu 50.000 milijardi dolara, a SAD oko 38.000 milijardi dolara.

S druge strane, iako politička reforma u Kini znatno zaostaje u odnosu na ekonomsku, zemlja se ipak udaljila od komunističke ortodoksije. Ali, opozicija i višepartijski sistem i dalje su tabu-teme.

Kineski zvaničnici uporno tvrde da Kina treba da zadrži „ispravnu političku orijentaciju” i da ne treba da uvodi višepartijski sistem. „Treba da koristimo dostignuća svih kultura, ali nikada nećemo jednostavno kopirati zapadni sistem”, izjavio je predsednik Kine. A kada pominju Zapad, Kinezi prvenstveno misle na SAD.

Bitna karakteristika kineskih promena jeste njihova postupnost. U Kini ništa nije urađeno preko noći i na brzinu, ali je sve podložno promenama. Sve izuzev KP.

„Put KP Kine zacrtan je za narednih 100 godina”, govorio je tvorac moderne Kine Deng Sjaoping. To je uporno ponavljao Đijang Cemin pa Hu Đintao, kao i njihov politički naslednik Si Đinping, aktuelni predsednik Kine. I to, dosad, niko nije uspeo da preusmeri, pa ni Zapad.

Iako vojni jaz između Kine i Sjedinjenih Država može da potraje još izvesno vreme, tvrdi on, kineski brži ekonomski rast i sve veća politička snaga mogli bi da srežu američku sveukupnu prednost.

Kina se, u stvari, pojavila kao velika sila a da pri tome nije poremetila međunarodni poredak. Bar ne do sada.