Моћ црвеног змаја

Све веће ангажовање Кине на међународном плану, девалвација јуана (због повећања извоза), кинески тајни тзв. лов на лисице у САД (хајка на одбегле корумпиране функционере) и низ разорних експлозија у складишту за опасне хемикалије у Тјенђину (још под велом тајне), која је овај велеград с 12 милиона становника довела до еколошке катастрофе и неславног епитета – најзагађенијег града на свету – пласирали су ових дана Кину у први план широм планете.

Кинеска растућа моћ донедавно је била деликатна тема о којој се у најмногољуднијој земљи света (1,364 милијарде становника, према последњим званичним подацима) није гласно говорило. Званични Пекинг дуго je следио изреку оца кинеских реформи Денг Сјаопинга: „Тао гуанг јанг хуи”, што буквално значи да треба крити своје амбиције или, како каже обичан кинески свет, треба маскирати канџе црвеног змаја.

Опште схватање овог Денговог правила било је да Кина треба сву своју енергију да посвети економском развоју, а не да губи време у трци за трон светског лидера.Комунистичка партија Кине има нови програм рада: подстиче чланове на дискусију о томе шта значи бити велика светска сила и у великој мери престаје да негира да Кина у скорије време намерава да постане једна од њих.

КП Кине је, иначе, најмасовнија политичка партија на свету која данас има више чланова (82 милиона) него што Турска, Француска или Британија појединачно имају становника.

Кинески партијски руководиоци, пак, недавно су термин „мирни раст” заменили називом „мирни развој” који донекле питомије звучи.

Употреба речи „раст” наводно је подстицала страховање од „кинеске претње”, нарочито у Јапану и Сједињеним Државама. Раст подразумева да други морају да слабе, бар у релативном смислу, док развој наговештава да напредовање Кине може за собом да повуче и друге, гласи кинеско образложење.

Ова традиција кинеске скромности, пак, почела је да бледи, а на њено место дошло је све веће уверење да успон Кине није пролазан и да овај азијски џин треба да учини више како би дефинисао своје циљеве.

Са својим рекордним и фрапантним девизним резервама, које данас износе четири хиљаде милијарди долара – четири билиона или у цифрама 4.000.000.000.000 $ (није штампарска грешка!), све већом војном потрошњом и све чешћим дипломатским иницијативама у Азији и Африци, Пекинг је почео да истиче своје интересе далеко изван својих граница.

„Свидело се то Америци или не, кинески раст постаје стварност”, цитирају кинески медији декана Пекиншког универзитета за међународне студије. „Гдегод да кинески лидери оду ових дана, људи обраћају пажњу. И не могу да кажу ’Не желим да се мешам’.”

Кина се још пре неколико година сложила да 1.000 војника у оквиру мировних снага УН пошаље у Либан, што је њена прва акција тог типа на Блиском истоку. Тражила је да постане битнији играч у региону у коме САД традиционално имају далеко већи утицај и власт.

„Није на једној земљи да сама одлучује о томе да ли је регионална или светска сила”, каже кинески званичник Хе Јафеи. „Ако кажете да смо велика сила, онда то јесмо. Али, ми смо првенствено одговорна велика земља. Ми одржавамо и градимо међународни систем”, преноси „Чајна дејли”.

Пекинг придаје значај многим светским институцијама, нарочито Уједињеним нацијама, где има право вета у Савету безбедности.

И поред свега, критичари кажу да је Кина спремна да се заигра на мање мирољубив начин, уколико је то потребно. ЦИА тврди да је војна потрошња Кине два или три пута већа него што то она признаје и да за војску даје више него било која друга земља, осим Сједињених Држава.

Све веће ангажовање Кине на међународном плану такође је подстакло жучнију дискусију о њеној глобалној улози и потенцијалу за ривалство са Сједињеним Државама. Јан Сијетонг, специјалиста за међународне односе на Ћингхуа универзитету у Пекингу, тврди да је Кина већ превазишла Јапан, Русију, Британију, Француску, Немачку и Индију када је реч о њиховој економској, војној и политичкој сили.

Тиме је дошла на друго место – одмах иза САД, закључује Јан.

Иако војни јаз између Кине и Сједињених Држава може да потраје још извесно време, тврди он, кинески бржи економски раст и све већа политичка снага могли би да срежу америчку свеукупну предност.

Стручњаци предвиђају да ће Кина већ 2025. стићи САД, а за следећих 25 година, дакле 2050, њен бруто домаћи производ (БДП) биће за трећину већи од америчког. На средини овог века Кина ће имати БДП од близу 50.000 милијарди долара, а САД око 38.000 милијарди долара.

С друге стране, иако политичка реформа у Кини знатно заостаје у односу на економску, земља се ипак удаљила од комунистичке ортодоксије. Али, опозиција и вишепартијски систем и даље су табу-теме.

Кинески званичници упорно тврде да Кина треба да задржи „исправну политичку оријентацију” и да не треба да уводи вишепартијски систем. „Треба да користимо достигнућа свих култура, али никада нећемо једноставно копирати западни систем”, изјавио је председник Кине. А када помињу Запад, Кинези првенствено мисле на САД.

Битна карактеристика кинеских промена јесте њихова поступност. У Кини ништа није урађено преко ноћи и на брзину, али је све подложно променама. Све изузев КП.

„Пут КП Кине зацртан је за наредних 100 година”, говорио је творац модерне Кине Денг Сјаопинг. То је упорно понављао Ђијанг Цемин па Ху Ђинтао, као и њихов политички наследник Си Ђинпинг, актуелни председник Кине. И то, досад, нико није успео да преусмери, па ни Запад.

Иако војни јаз између Кине и Сједињених Држава може да потраје још извесно време, тврди он, кинески бржи економски раст и све већа политичка снага могли би да срежу америчку свеукупну предност.

Кина се, у ствари, појавила као велика сила а да при томе није пореметила међународни поредак. Бар не до сада.