Жи­вот иза за­штит­ног зи­да

Ка­да је од­ла­зак у Ки­ну у ор­га­ни­за­ци­ји та­мо­шњег ко­ми­те­та за са­рад­њу са зе­мља­ма цен­трал­не и ис­точ­не Евро­пе већ по­стао из­ве­стан, пи­та­ње ко­му­ни­ка­ци­је са Бе­о­гра­дом на­мет­ну­ло се са­мо од се­бе. Да је ин­тер­нет у Ки­ни кон­тро­ли­сан знао сам одав­но, а по­је­ди­ни но­вин­ски из­ве­шта­ји ишли су то­ли­ко да­ле­ко да ову зе­мљу тре­ти­ра­ју као „цр­ну ру­пу” у гло­бал­ној мре­жи. Не­што бла­жу ва­ри­јан­ту Се­вер­не Ко­ре­је. „Гугл”, „Ју­тјуб”, „Феј­сбук”, „Ин­ста­грам” и „Дроп­бокс” су не­до­ступ­ни, а апли­ка­ци­је за бес­плат­но до­пи­си­ва­ње и раз­го­во­ре, као што су „Вај­бер” и „Вот­сап” та­ко­ђе мо­гу, али не мо­ра­ју оба­ве­зно да ра­де. 

Не­ко­ли­ко не­ло­гич­но­сти, ме­ђу­тим, пот­ко­па­ва­ло је це­лу ту при­чу. Због си­ро­ма­штва у Ср­би­ји и „че­ка­ња” по­сла уне­до­глед, не­ко­ли­ко по­зна­ни­ка, сви са ди­пло­ма­ма углед­них др­жав­них фа­кул­те­та, спа­ко­ва­ли су ко­фе­ре и оти­сну­ли се у Ки­ну „у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том”. Ко­ло­ни­ја но­вог та­ла­са еко­ном­ске еми­гра­ци­је са под­руч­ја бив­ше Ју­го­сла­ви­је на­ро­чи­то је ја­ка у Шан­га­ју. На­ши мла­ди и обра­зо­ва­ни љу­ди та­мо ра­де углав­ном у обла­сти тех­нич­ке стру­ке или пре­да­ју ен­гле­ски ма­лим Ки­не­зи­ма. За све је за­јед­нич­ко да су ме­ђу ак­тив­ни­ји­ма на „Феј­сбу­ку”. Баш та­ко, у зе­мљи у ко­јој су дру­штве­не мре­же са За­па­да – за­бра­ње­не. Об­ја­шње­ње је сти­гло елек­трон­ским пу­тем (пре­ко „Феј­сбу­ка”). При­ја­тељ ми је са­ве­то­вао да за сва­ки слу­чај још у Ср­би­ји ин­ста­ли­рам ки­не­ски пан­дан за­пад­ним апли­ка­ци­ја­ма за бес­плат­но ко­му­ни­ци­ра­ње. Пре­по­ру­чио је „Ви чет”, ап­со­лут­ни хит ме­ђу Ки­не­зи­ма. А от­куд му „Феј­сбук” у „цр­ној ру­пи”? Ре­ше­ње на ко­је се осла­ња­ју углав­ном стран­ци је ВПН (вир­ту­ел­на при­ват­на мре­жа), ко­ја се ко­ри­сти за ко­му­ни­ка­ци­ју уну­тар јав­не мре­же. На ову оп­ци­ју, ме­ђу­тим, кроз пр­сте се гле­да ма­хом стран­ци­ма, и то они­ма за ко­је се про­це­ни да ни­су „ри­зич­ни”.

Уз све по­ме­ну­те огра­де, не­мо­гу­ће је ре­ћи да је ин­тер­нет у Ки­ни сло­бо­дан. Са­мо у про­те­клих не­ко­ли­ко да­на ухап­ше­но је 15.000 љу­ди под оп­ту­жба­ма за сај­бер кри­ми­нал. Да ли су сви они ди­ле­ри ма­ло­лет­нич­ке пор­но­гра­фи­је или ме­ђу има и по­ли­тич­ки не­по­доб­них? Ко ће то утвр­ди­ти?

От­ка­ко је у ју­лу лан­си­ра­на по­лу­го­ди­шња кам­па­ња „Чи­шће­ње ин­тер­не­та”, по­ли­ци­ја је већ про­че­шља­ла 66.000 спор­них сај­то­ва са „не­ле­гал­ним и штет­ним ма­те­ри­ја­лом”.

За зва­нич­ни Пе­кинг ин­тер­нет је вир­ту­ел­на те­ри­то­ри­ја ко­ја мо­ра би­ти уре­ђе­на у скла­ду са за­ко­ни­ма зе­мље. Да би се то обез­бе­ди­ло, ту је со­фи­сти­ци­ра­ни цен­зор­ски ме­ха­ни­зам, по­знат као Ве­ли­ки ки­не­ски за­штит­ни зид.

Овај вла­дин про­је­кат над­зо­ра и бло­ки­ра­ња са­др­жа­ја на ин­тер­не­ту ус­по­ста­вљен је 1998, а 17 го­ди­на ка­сни­је „за­штит­ни зид” је и да­ље фру­стри­ра­ју­ћи део ки­не­ске сва­ко­дне­ви­це. 

Ни­шта, ме­ђу­тим, на ули­ца­ма ки­не­ских гра­до­ва не ода­је ути­сак изо­ла­ци­је из гло­бал­ног се­ла. Еко­ном­ски бум ко­ји је лан­си­рао Ки­ну у сам врх свет­ских фи­нан­си­ја ути­цао је на раст жи­вот­ног стан­дар­да гра­ђа­на. Ти­неј­џе­ри су, као и сву­да у раз­ви­је­ном све­ту, за­гле­да­ни у дис­пле­је па­мет­них те­ле­фо­на и мно­го ви­ше под­се­ћа­ју на сте­ре­о­тип­ну сли­ку о аме­рич­ком жи­во­ту не­го на оче­ки­ва­ни ки­не­ски при­зор. Раз­ли­ка је, ме­ђу­тим, у ску­че­ној мо­гућ­но­сти из­бо­ра. Ки­не­зи не­ма­ју „Гугл”, али има­ју „Ба­и­ду”, не­ма­ју „Тви­тер”, али ту је „Ве­и­бо”. Сло­бод­но „ски­да­ју” му­зи­ку и фил­мо­ве и бе­со­муч­но ку­пу­ју у „он­лајн” тр­го­ви­на­ма. 

Пра­ве по­сле­ди­це „за­штит­ног зи­да” и цен­зу­ре осе­ћа­ју, ме­ђу­тим, они чи­ји су апе­ти­ти не­што ве­ћи. Ка­ко оце­њу­је ки­не­ски пи­сац Му­ронг Су­чун, гра­ђа­ни мно­го ви­ше зна­ју о сво­јој дав­на­шњој не­го мо­дер­ној исто­ри­ји. Ко­му­ни­ка­ци­ја са спољ­ним све­том та­ко­ђе је оте­жа­на. 

Ути­сак је да је реч о не­кој вр­сти кон­сен­зу­са из­ме­ђу вла­сти и гра­ђа­на. Пар­ти­ја се по­бри­ну­ла да де­ло­твор­ним ме­то­да­ма про­бу­ди ки­не­ског еко­ном­ског зма­ја, али не при­ста­је да отво­ри вра­та за не­ке дру­ге иде­је са За­па­да. Обо­је­не ре­во­лу­ци­је ко­је су до­ве­ле до зба­ци­ва­ња не­де­мо­крат­ских ре­жи­ма на Бли­ском ис­то­ку и за­уз­врат те зе­мље гур­ну­ле у пот­пу­ни ха­ос и без­на­ђе – ни­су сце­на­рио на ко­ји Пе­кинг при­ста­је. „Увоз де­мо­кра­ти­је” сма­тра се под­ри­ва­њем на­ци­о­нал­не без­бед­но­сти и је­дан од на­чи­на да се то пред­у­пре­ди је­сте цен­зу­ра ин­тер­не­та.

На­ру­ку им иду от­кри­ћа о оби­му ди­ги­тал­ног шпи­ју­ни­ра­ња ко­је је спро­во­ди­ла аме­рич­ка На­ци­о­нал­на без­бед­но­сна аген­ци­ја (НСА), што је опа­сно по­љу­ља­ло кре­ди­би­ли­тет САД као гло­бал­ног за­штит­ни­ка сло­бо­де го­во­ра и људ­ских пра­ва.

Упра­во су от­кри­ћа Едвар­да Сно­у­де­на у фо­кус ста­ви­ла основ­но пи­та­ње о то­ме ко има ве­ћи кре­ди­би­ли­тет – они ко­ји над­зи­ру соп­стве­не гра­ђа­не (Ки­на) или они ко­ји пра­те све оста­ле (Аме­ри­ка)? Над­и­гра­ва­ње око ди­ле­ме шта је ста­ри­је, ко­ко­шка или ја­је, мо­жда нај­бо­ље пре­ки­да све из­ве­сни­ја чи­ње­ни­ца да је ап­со­лут­но сло­бо­дан ин­тер­нет са­мо уто­пи­ја за на­ив­не.

Јед­но је, ме­ђу­тим, си­гур­но: цен­зу­ри­сан или не, ин­тер­нет у Ки­ни ус­пео је да про­из­ве­де све не­же­ље­не кон­тра­ин­ди­ка­ци­је као би­ло где дру­где на све­ту. Број за­ви­сни­ка од гло­бал­не мре­же је у стал­ном по­ра­сту, на­ро­чи­то ме­ђу мла­ђом по­пу­ла­ци­јом. За њи­хов опо­ра­вак Ми­ни­стар­ство здра­вља је осно­ва­ло цен­тре за ре­ха­би­ли­та­ци­ју, ин­сти­ту­ци­је ко­ји­ма је на За­па­ду већ на­ле­пље­на ети­ке­та – кон­тро­верз­них.