Maline našeg mentaliteta

Dok sam pisao o mom povratku u selo i o mojoj poznoj ulozi u razvoju srpske poljoprivrede, setio sam se romana Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. Imam rukopis o toj mojoj poznoj misiji, naslov će se već javiti. Povratak sam vezao za svoj mali malinjak u rodnoj Trešnjevici. O tegobnom radu na zemlji kazuje i Sveta knjiga: „Sa znojem lica svojeg...“

I ovog leta petkom sam svraćao kod srpskog Balzaka, Dobrila Nenadića. Od njega ima uvek nešto mudro da se čuje. On posluje na svojoj njivi, na ’artiji. Kad ne posluje, šurka. Piše, kaže, dva romana: „Povratnici iz raja“ i roman o babi koja je ceo život provela na selu, nigde nije mrdnula, a sve zna. Kao ona baba što su je odveli da gleda Šekspirovu dramu a ona posle rekla „pa ja sam sve ovo znala“.

U međuvremenu, Dobrilove knjige prevode na španski, makedonski... Dok on sluša žubor Rzava, sazvežđe njegovih romana većma plovi po džinovskoj knjižari „Amazon”. Čuje se srpska priča „u bruju pomešanih jezika kao u onoj biblijskoj o graditeljima kule vavilonske”.

Kritikuje me što pišem samo o muci malinarskoj.

Pa šta ima lako? – pita. Znano je da je on kao agronom doprineo da se malina prihvati u ariljskom kraju. Godinama je gacao po blatnjavim njivama da bi seljaci prihvatili da gaje maline. Cipele vazda blatnjave, kaže dona Petkana, a on stručnjak kakvog nema... I pisac „talentovan kao zemlja“, kako to kaže Dragoslav Mihailović za nekog što je bogomdan da bude pisac. Bio je, priča, u ono vreme u Vigoštu samo jedan grm malina kod nekog Tikomira. Sazrele maline, a mi đeca, poput vrabaca, sjatimo se na taj grm. Kao onaj biblijski tako je i ovaj grm malina ostao u priči...

Danas je sve prekriveno malinjacima. Promenio se pejzaž. Stignu berači sa svih strana. Kažu, 12.000 berača se nađe u malinjacima ovog kraja. Beru deca čim prohodaju. Bere čiča Gavrilo, a zagazio u celac osmog desetleća. Pitaju, dokle čiča? Doklen ima, kaže. Ne vidi dobro, ali bere svaku.

„Ne znam zašto su na razglednicama Arilja samo plaže na Rzavu, a ne i malinjaci, pita se Dobrilo. Pa nije život samo plaža i zabava. „Neko će se setiti šta sve omogućuje malina. Promenila je mentalitet kod ljudi.”

Na putu znak Otkup malina. U centru Arilja spomenik beračici. Bronzana, stoji, gajbicu drži, ne ispušta. Ljudi rade jer vajde. Ko je blesav da radi džabe? Samo pisci danas rade džabe i još to plaćaju. O svom ruhu i kruhu trukuju knjige. Kao u vreme Vuka Karadžića. Država to zna i zato ne daje pare za ovaj vid kulture.

Slučaj udesi da sretnem znanog pesnika P. Prodaje na svetoilijskom vašaru, na Gradini, zbirke pesama. Kaže, dok je pesnika ima nade. Mi smo ta semenka duše iz koje će se svet obnoviti... Upekla zvezda, on kazuje da će poezija spasiti svet. Dostojevski je kazivao lepota.

Malina je, kaže Dobrilo, preporodila ovaj kraj. Valja imati na umu da je ovde zemljište mahom pete i šeste klase. To samo radom uspe da se održi. Brdsko-planinski teren, ima njiva gdeno, vele, koza pod ručnom pase. Znano je da je njivakao i žena, treba stalno na njoj, i oko nje, da posluješ. Da oreš duboko, da drljaš da ne zakorovi. Kad je pisao roman „Sablja grofa Vronskog“, ode da obiće Adrovac, da vidi pejzaže i mesto pogibije junaka svog romana. Jer, pisac mora, ako je pravi, da se drži činjenica i da verno oslika mesto radnje. Čudio se kako su tamo, u toj pitomini, polja neobrađena. Samo jedan vinogradić kao oaza. Ne mora malina, može druga kultura, samo treba organizovati, podstaći, pa da vidiš kako će da se radi samo ako ima vajde. Ako se odgovorni uozbilje, a ne da nam neodgovorno uvoze ono što mi proizvodimo. Treba, dok nije kasno, odmah početi. A kasno je, nego valjalo bi spasavati dok ima šta, dok nam sva sela nisu opustela. Valjda će se i tamo naći neki Dobrilo koji će, od kuće do kuće, ići i kazivati šta valja činiti. I ne samo tamo nego svuda gde su njive zapuštene i napuštene. Da nam se pored Morave talasaju polja pšenice. Da se ne ostvari proroštvo kako će ovde živeti i njive obrađivati druga rasa. I zato ovaj tekstić za opomenu i u spomen na reči moje majke koja kazivaše: „Piši, Miroslave, neko će pročitati.“

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici