Izbeglice i politika

Pre nekoliko sedmica predsednik vlade je kazao da je on „veći MMF od MMF-a”. Radi se o pejorativnoj parafrazi optužbe da je neko „veći katolik od pape”, a zanimljivo je da ju je upotrebio govornik za samoga sebe, napominjući, pri tome, da svesno preuzima ulogu lošeg momka. Doista, od A. A. Vučića se svašta može očekivati, ali ovom izjavom prevazišao je samoga sebe, unevši konačno malo zabave i smeha u mučnu svakodnevicu. Teško je setiti se da je neki predstavnik male, siromašne i zadužene zemlje, u kakve Srbija zacelo spada, slikovitije predstavio globalni kapitalistički sistem. Identifikujući se s agresorom, žrtva postaje grđa od njega, sve zarad hvale od agresora. A narod? Kao i dosad, ako preživi, pričaće. Zaista, najveći deo najnovije generacije, koja obuhvata one koji imaju 25–30 godina, nije upoznao ništa drugo do muku i nevolju.

Zanimljivo je, takođe, da politički analitičari, do juče poznati po svom nacionalizmu i kritici „žutih” vlada, između ostalog, i zbog privrženosti neoliberalizmu, a danas prepoznatljivi po podršci ovoj vladi, ne samo da uopšte ne kritikuju premijera i politiku štednje, koja je prema stanovništvu znatno oštrija od svega što su prethodne vlade radile, već ni ne pominju gornju izjavu. Da li njihov stav prema neoliberalizmu zavisi od toga ko je na vlasti? Kakvo poverenje javnosti mogu uživati ako nemaju isti stav prema istoj pojavi; ako im odnos prema vlasti ne zavisi od stava vlastodržaca prema neoliberalizmu, već od toga ko vlast vrši?

No, još je zanimljiviji njihov odnos prema izbegličkoj krizi, jer podržavaju podizanje zida prema Makedoniji, šireći tako ksenofobiju u javnosti. Istovremeno, uopšte ne kritikuju predsednika vlade zbog toga što je rekao da neće učestvovati „u kampanji protiv migranata” i, štaviše, u neposrednom obraćanju nevoljnicima naglasio: „Uradićemo sve za vas, da budete sigurni kao u svom domu, i uvek ste dobrodošli u našu zemlju.” Zaista, ako veći deoonoga što Vučić radi kao predsednik vlade zaslužuje kritiku, ovde mu se mora odati priznanje. Postupa kao čovečan i odgovoran predsednik vlade jedne zemlje, jer nema veće odgovornosti nego u granicama svojih mogućnosti pomoći nevoljniku. Otuda je i potpisnik ovih redaka ponosan što se Srbija u poređenju s bliskim zemljama, pa i onim udaljenijim i mnogo bogatijim, ponaša humanije prema izbeglima. Zasluga za to pripada kako nekim solidarnim građankama i građanima Srbije, koji već nedeljama samopregorno pomažu izbeglima, tako i vladi, koja nije potpala pod uticaj ksenofobičnih poziva. Prema tome, konvertitski žar A. A. Vučića je iskren i ima, osim ranije pomenutih negativnih, i pozitivne posledice.

Najbolje se to vidi u poređenju sa onim što je izgovorio njegov negdašnji šef Vojislav Šešelj: „(...) Primer treba da nam budu Mađari koji su bili pametni, pa počeli da podižu zid (...) pošto nam je Sirija prijateljska zemlja, trebalo (bi) da naše vlasti pohapse sve za rat sposobne muškarce koji su došli iz te države, jer oni su vojni begunci.”

Uopšte, imigrantsko pitanje već decenijama u zapadnoj Evropi koriste krajnji desničari u pokušajima da raspale ksenofobični i autoritarni nacionalizam među građanima i tako dospeju na vlast. Poslednji priliv izbeglica, azilanata i imigranata, najvećma muslimana i Arapa, prema kojima već duže vreme besni islamofobično neprijateljstvo, koje krajnji evropski desničari namerno potpiruju, bez presedana je u bližoj istoriji i sasvim je izvesno da će podstaći jačanje radikalnodesnih stranaka, pa i nasilnih ekstremističkih grupa koje, na primer, u Nemačkoj već podmeću desetine požara u izbegličkim centrima.

U Srbiji se, takođe, radikalni desničari, ali i neki koji se nalaze naivici između konzervatizma i radikalne desnice, poput Orbanovih sledbenika i ruskih miljenika Nenada Popovića i Boška Obradovića, prepoznaju po tome što zloupotrebljavaju ovo pitanje u nadi da će pojačati podršku u biračkom telu. Stari autoritarni nacionalista i ksenofob Vojislav Šešelj ima tako nove drugove po ksenofobiji, uz terciranje pomenutih političkih analitičara. Tako, dok predsednik vlade pokazuje čovečno lice zvanične Srbije prema izbeglicama, moreći istovremeno štednjom građane, a partijskom kontrolom sredstva masovnog opštenja, i uhlebljujući „napredne”borce, koji neretko ni ne dolaze na posao, na budžetskim jaslama, dotle politički analitičari u službi vođine borbe protiv nejake skupštinske opozicijene kritikuju ogrešenja vlade o sopstvene građane i pravdu, ali podržavaju predloge vanparlamentarne desničarske opozicije u vezi s izbeglim nevoljnicima. Da li najavljeni izbori imaju neke veze s tim?

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu