Избеглице и политика

Пре неколико седмица председник владе je казао да је он „већи ММФ од ММФ-а”. Ради се о пејоративној парафрази оптужбе да је неко „већи католик од папе”, а занимљиво је да ју је употребио говорник за самога себе, напомињући, при томе, да свесно преузима улогу лошег момка. Доиста, од А. А. Вучића се свашта може очекивати, али овом изјавом превазишао је самога себе, уневши коначно мало забаве и смеха у мучну свакодневицу. Тешко је сетити се да је неки представник мале, сиромашне и задужене земље, у какве Србија зацело спада, сликовитије представио глобални капиталистички систем. Идентификујући се с агресором, жртва постаје грђа од њега, све зарад хвале од агресора. А народ? Као и досад, ако преживи, причаће. Заиста, највећи део најновије генерације, која обухвата оне који имају 25–30 година, није упознао ништа друго до муку и невољу.

Занимљиво је, такође, да политички аналитичари, до јуче познати по свом национализму и критици „жутих” влада, између осталог, и због привржености неолиберализму, а данас препознатљиви по подршци овој влади, не само да уопште не критикују премијера и политику штедње, која је према становништву знатно оштрија од свега што су претходне владе радиле, већ ни не помињу горњу изјаву. Да ли њихов став према неолиберализму зависи од тога ко је на власти? Какво поверење јавности могу уживати ако немају исти став према истој појави; ако им однос према власти не зависи од става властодржаца према неолиберализму, већ од тога ко власт врши?

Но, још је занимљивији њихов однос према избегличкој кризи, јер подржавају подизање зида према Македонији, ширећи тако ксенофобију у јавности. Истовремено, уопште не критикују председника владе због тога што је рекао да неће учествовати „у кампањи против миграната” и, штавише, у непосредном обраћању невољницима нагласио: „Урадићемо све за вас, да будете сигурни као у свом дому, и увек сте добродошли у нашу земљу.” Заиста, ако већи деоонога што Вучић ради као председник владе заслужује критику, овде му се мора одати признање. Поступа као човечан и одговоран председник владе једне земље, јер нема веће одговорности него у границама својих могућности помоћи невољнику. Отуда је и потписник ових редака поносан што се Србија у поређењу с блиским земљама, па и оним удаљенијим и много богатијим, понаша хуманије према избеглима. Заслуга за то припада како неким солидарним грађанкама и грађанима Србије, који већ недељама самопрегорно помажу избеглима, тако и влади, која није потпала под утицај ксенофобичних позива. Према томе, конвертитски жар А. А. Вучића је искрен и има, осим раније поменутих негативних, и позитивне последице.

Најбоље се то види у поређењу са оним што је изговорио његов негдашњи шеф Војислав Шешељ: „(...) Пример треба да нам буду Мађари који су били паметни, па почели да подижу зид (...) пошто нам је Сирија пријатељска земља, требало (би) да наше власти похапсе све за рат способне мушкарце који су дошли из те државе, јер они су војни бегунци.”

Уопште, имигрантско питање већ деценијама у западној Европи користе крајњи десничари у покушајима да распале ксенофобични и ауторитарни национализам међу грађанима и тако доспеју на власт. Последњи прилив избеглица, азиланата и имиграната, највећма муслимана и Арапа, према којима већ дуже време бесни исламофобично непријатељство, које крајњи европски десничари намерно потпирују, без преседана је у ближој историји и сасвим је извесно да ће подстаћи јачање радикалнодесних странака, па и насилних екстремистичких група које, на пример, у Немачкој већ подмећу десетине пожара у избегличким центрима.

У Србији се, такође, радикални десничари, али и неки који се налазе наивици између конзерватизма и радикалне деснице, попут Орбанових следбеника и руских миљеника Ненада Поповића и Бошка Обрадовића, препознају по томе што злоупотребљавају ово питање у нади да ће појачати подршку у бирачком телу. Стари ауторитарни националиста и ксенофоб Војислав Шешељ има тако нове другове по ксенофобији, уз терцирање поменутих политичких аналитичара. Тако, док председник владе показује човечно лице званичне Србије према избеглицама, морећи истовремено штедњом грађане, а партијском контролом средства масовног општења, и ухлебљујући „напредне”борце, који неретко ни не долазе на посао, на буџетским јаслама, дотле политички аналитичари у служби вођине борбе против нејаке скупштинске опозицијене критикују огрешења владе о сопствене грађане и правду, али подржавају предлоге ванпарламентарне десничарске опозиције у вези с избеглим невољницима. Да ли најављени избори имају неке везе с тим?

Доцент на Филозофском факултету у Београду