S druge strane daljinskog

U tekstu „Izbeglice na daljinski”, novinar „Politike” Boško Jakšić, s kojim se, inače, često ne slažem, rekao je gotovo sve što se, u racionalnom smislu, na ovu temu ima reći.

Posle tačne Jakšićeve analize motiva onih koji današnjim svetom vladaju preko daljinskog upravljača, dajući sebi pravo da odlučuju o sudbinama ljudi na svim stranama zemljinog šara, a ne preuzimajući obavezu da za posledice svojih odluka snose odgovornost, nego tu odgovornost prebacujući na leđa onih koji u njihovom odlučivanju ili nisu ravnopravno učestvovali, ili u celoj stvari nisu ni luk jeli, ni luk mirisali – pošto su i ti drugi, i treći, i četvrti samo figure u krvavoj video-igrici – ostaje pokušaj da se kaže nešto o tome kako najnovija katastrofa izgleda sa druge strane daljinskog.

Kako je u Siriji i u Iraku, kako po izbegličkim kampovima u Turskoj, a kako u pretrpanim čamcima u kojima nevoljnici plutaju Mediteranom – teško je i naslutiti.

Nije lako naslutiti ni šta se događa u dušama ljudi koji su, isterani iz svojih kuća, stigli do Beograda i koji u manjim i većim grupama špartaju između SUP-a u Savskoj, gde muče „administrativne” muke i parkova kod Autobuske stanice i Ekonomskog fakulteta, gde spavaju pod vedrim nebom, u hladnijim noćima utočište tražeći po haustorima okolnih zgrada i terajući naprasno agilne predsednike kućnih saveta da menjaju davno pokvarene brave.

Na samo nekoliko desetina metara od pomenutog parka u kojem veliki broj tih ljudi taljiga svoje beogradske dane, međutim, počinje aktuelni centar beogradskog noćnog života „Mikserlend”, nastao po uzoru na londonske kvartove namenjene provodu koji niču po budžacima u kojima su do juče živeli beskućnici ili houmlesi, koji su, da bi stvar delovala više kul, unapređeni u skvotere.

Kada se u skvoterski kraj uloži kinta, skvotere smenjuju hipsteri.

E sad – u beogradskoj Savamali skvotera nije bilo, a vonabi hipsteri su tu nakalemljeni u sklopu radne akcije prilagođavanja „evropskim standardima”.

No, kako bilo, ugostiteljstvo cveta i lokalni hipsteri se sa hipsterima-turistima iz razvijenih delova sveta baš lepo provode, s tim što su turisti cenama provoda zadovoljni, a lokalci su zadovoljni što, uprkos svemu, pa i zdravom razumu, strance u plaćanju nekako uspevaju da prate.

I tako, jedni do drugih, noći provode hipsteri i migranti, kao dokaz da je Beograd konačno postao „deo Evrope i sveta”.

A kada se umore od noćnog provoda, vonabi levičari među domaćim hipsterima – a gde ste videli hipstera koji nije „levičar” – sednu u svoj automobil ili taksi i prolete pored azilanata – koji se, ponekad, takođe voze taksijima, ali na znatno duži put. Pa, pošto, za razliku od azilanata, stignu kući, mirno utonu u blažen san, zadovoljni što konačno mogu da opljunu po „fašistima” iz regiona, koji bi zbog ljudi iz parka da grade zidove, a koje godinama nisu smeli da opljunu zbog pljuvanja po Srbima jer nije kul i nije korektno protiviti se pljuvanju po Srbima.

I – da ne grešim dušu – ne znam da li NATO lobistkinja Jelena Milić sebe smatra hipsterkom, ali da je „levičarka”, tu nema dileme. Za razliku od pomenutih „levičara”, međutim, ona pored parkova u kojima žive migranti nije proletela, nego se zaustavila i jednu migrantsku porodicu odvela kući.

Zli jezici pitaju zbog čega taj gest humanosti nije zadržala u privatnosti, nego ga je rastelalila na sva usta. Jelenini branitelji im odgovaraju kako je to učinila da bi apelovala na javnost da se povede za njenim primerom.

Moguće. Samo – nešto nisam siguran da će ni njen apel ni njen gest rešiti problem. Zbog toga u tekstu koji sam napisao za nedeljnik „Nedeljnik” apelujem na Jelenu da uputi javni apel onima koji diriguju daljinskim, a za koje radi, da reše posledice katastrofe koju su izazvali, a koje samo oni rešiti mogu.

Pošto sam malo razmislio – neka mi oproste kolege iz „Nedeljnika” – korigovao sam stav.

Kada bi učinila takvo nešto, Jelena Milić bi ostala bez posla. A ona porodica koju je primila – bez hleba.

Odustajem od apela.

Pisac