С друге стране даљинског

У тексту „Избеглице на даљински”, новинар „Политике” Бошко Јакшић, с којим се, иначе, често не слажем, рекао је готово све што се, у рационалном смислу, на ову тему има рећи.

После тачне Јакшићеве анализе мотива оних који данашњим светом владају преко даљинског управљача, дајући себи право да одлучују о судбинама људи на свим странама земљиног шара, а не преузимајући обавезу да за последице својих одлука сносе одговорност, него ту одговорност пребацујући на леђа оних који у њиховом одлучивању или нису равноправно учествовали, или у целој ствари нису ни лук јели, ни лук мирисали – пошто су и ти други, и трећи, и четврти само фигуре у крвавој видео-игрици – остаје покушај да се каже нешто о томе како најновија катастрофа изгледа са друге стране даљинског.

Како је у Сирији и у Ираку, како по избегличким камповима у Турској, а како у претрпаним чамцима у којима невољници плутају Медитераном – тешко је и наслутити.

Није лако наслутити ни шта се догађа у душама људи који су, истерани из својих кућа, стигли до Београда и који у мањим и већим групама шпартају између СУП-а у Савској, где муче „административне” муке и паркова код Аутобуске станице и Економског факултета, где спавају под ведрим небом, у хладнијим ноћима уточиште тражећи по хаусторима околних зграда и терајући напрасно агилне председнике кућних савета да мењају давно покварене браве.

На само неколико десетина метара од поменутог парка у коjeм велики број тих људи таљига своје београдске дане, међутим, почиње актуелни центар београдског ноћног живота „Миксерленд”, настао по узору на лондонске квартове намењене проводу који ничу по буџацима у којима су до јуче живели бескућници или хоумлеси, који су, да би ствар деловала више кул, унапређени у сквотере.

Када се у сквотерски крај уложи кинта, сквотере смењују хипстери.

Е сад – у београдској Савамали сквотера није било, а вонаби хипстери су ту накалемљени у склопу радне акције прилагођавања „европским стандардима”.

Но, како било, угоститељство цвета и локални хипстери се са хипстерима-туристима из развијених делова света баш лепо проводе, с тим што су туристи ценама провода задовољни, а локалци су задовољни што, упркос свему, па и здравом разуму, странце у плаћању некако успевају да прате.

И тако, једни до других, ноћи проводе хипстери и мигранти, као доказ да је Београд коначно постао „део Европе и света”.

А када се уморе од ноћног провода, вонаби левичари међу домаћим хипстерима – а где сте видели хипстера који није „левичар” – седну у свој аутомобил или такси и пролете поред азиланата – који се, понекад, такође возе таксијима, али на знатно дужи пут. Па, пошто, за разлику од азиланата, стигну кући, мирно утону у блажен сан, задовољни што коначно могу да опљуну по „фашистима” из региона, који би због људи из парка да граде зидове, а које годинама нису смели да опљуну због пљувања по Србима јер није кул и није коректно противити се пљувању по Србима.

И – да не грешим душу – не знам да ли НАТО лобисткиња Јелена Милић себе сматра хипстерком, али да је „левичарка”, ту нема дилеме. За разлику од поменутих „левичара”, међутим, она поред паркова у којима живе мигранти није пролетела, него се зауставила и једну мигрантску породицу одвела кући.

Зли језици питају због чега тај гест хуманости није задржала у приватности, него га је растелалила на сва уста. Јеленини бранитељи им одговарају како је то учинила да би апеловала на јавност да се поведе за њеним примером.

Могуће. Само – нешто нисам сигуран да ће ни њен апел ни њен гест решити проблем. Због тога у тексту који сам написао за недељник „Недељник” апелујем на Јелену да упути јавни апел онима који диригују даљинским, а за које ради, да реше последице катастрофе коју су изазвали, а које само они решити могу.

Пошто сам мало размислио – нека ми опросте колеге из „Недељника” – кориговао сам став.

Када би учинила такво нешто, Јелена Милић би остала без посла. А она породица коју је примила – без хлеба.

Одустајем од апела.

Писац