Hilari u panici

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 20.februara– Dugo propagirana kao „sigurna pobednica” u izbornoj kampanji za predsednika SAD, Hilari Klinton je zgranuta – porazima koje trpi unutar nadmetanja za nominaciju u svojoj Demokratskoj partiji. Cele dve nedelje ređa minus za minusom.

Sinoćnim ubedljivim pobedama u Viskonsinu (58 : 41 odsto) i na Havajima (76:24) Barak Obama je zabeležio deveti i deseti uzastopni trijumf nad bivšom „prvom damom”, u „maratonu” ka Beloj kući. Ona i njen štab, koji je već istumbala posle upozoravajućeg niza neuspeha, sada su u panici, pretpostavljaju posmatrači.

Da bi „uhvatila korak” sa rivalom, neophodno joj je da ga nadmaši 4. marta u Teksasu i Ohaju. Izgubi li i tamo opet – šanse će joj pasti takoreći na nulu.

Kalkuliše da će je do pobede u te dve savezne države dovesti „njene” mase Latinosa (u Teksasu) i niže plaćenog radništva (u Ohaju). Ali, krah koji je doživela u Viskonsinu pokazuje da Obama snažno prodire i u njenu izbornu bazu. Dobila je samo neki procenat više među ženama i osobama starijim od 60 godina, na čije se podrške najviše oslanja, a izgubila je u svim ostalim glasačkim kategorijama.

U komplikovanoj izbornoj šemi demokrata, Hilari i dalje ne stoji tako loše, kako bi se reklo po njenim učestalim porazima. Za stranačku predsedničku nominaciju glasaće delegati, među kojima Obama sada ima neveliku prednost od 1.301: 1.239, pošto je Klintonova skupila veći broj „superdelegata” (čiji status ne proizlazi iz izbora već iz partijskih i državnih funkcija). Za konačnu pobedu unutar stranke potrebna je podrška 2.025 delegata.

Istovremeno je među republikancima još dve pobede (u Viskonsinu i državi Vašington) priuštio veteran Džon Mekejn i približio se partijskoj nominaciji. Raspolaže sa 870 delegata od 1.191 neophodnog za konačni trijumf, daleko više od istrajnih konkurenata Majka Hakabija i Rona Pola.

Gledajući istorijski dvoboj među demokratama – koji pretenduju da na čelo SAD prvi put dođe crnac ili žena – Mekejn kao da računa na dosad politički dominantan sloj belih muškaraca. Obama, međutim, uspeva da premošćuje rasne razlike i ispostavlja se kao okupljač masa koje žele promenu političkog kursa i dolazak ličnosti koja će svojom „svežinom” preseći lanac „već viđenog”.

Takva rivalova mobilizacija za Hilari predstavlja dodatni problem. Mnogima se, naime, ne sviđa mogućnost da se produži „dinastička vladavina” – da posle Buša, oca i sina, na vlast po drugi put dođu i Klintonovi (muž, pa eventualno njegova supruga).

Uslediće, procenjuju poznavaoci, još žešći obračuni među predsedničkim pretendentima. Predviđaju, naročito, zaoštravanja u redovima demokrata, između ilinoiskog senatora i njujorške senatorke.

Klintonovi su više puta pokušali da Obamu predstave kao „neozbiljnog” za najvišu dužnost. Takvi napadi pokazali su se dosad prilično kontraproduktivnim, u skladu s poslovicom „Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada”.