Kosovo, migranti i „evropske vrednosti“

Kada su vodeće zapadne zemlje 2006–2007 pripremale teren za narednu fazu otmice južne srpske pokrajine – tj. za njenu secesiju i priznanje od pomenutih – krenula je prava bujica tvrdnji nalik sledećoj Martija Ahtisarija: „Srbija je izgubila pravo na Kosovo“. Jer – kako su takve evroatlantske načelne iskaze razrađivali njihovi balkanski propagandisti – „Srbija se svojim ponašanjem prema kosovskim Albancima u vreme dok je vladala Kosovom nepovratno lišila svakog moralnog legitimiteta na bazi kojeg bi mogla da zahteva povratak suvereniteta nad bivšom pokrajinom“.

NATO je 1999. napao Srbiju, navodno, da bi zaustavio zločine tadašnjeg našeg režima nad Albancima. No, nametnuvši svoju okupaciju, saglasio se sa time da se radi o privremenom rešenju, odnosno kako se kaže u Rezoluciji 1244, o stvaranje osnova da bude uspostavljena „značajna autonomija“ Kosova unutar Srbije. Međutim, čini se, sagledavši dublje kolika je „srpska krivica“ i „sklonosti ka činjenju zločina nad drugim narodima“, zapadne sile su odustale od toga i priklonile se konceptu nezavisnosti Kosova. Kako drugačije objasniti to da su prvo prihvatile da KiM ostane u okvirima države kojom je vladao Milošević, koga su optuživale da je odgovoran za zločine, a onda su zaključile da je neprihvatljivo da makar i posredno Kosovom vlada Beograd u kome su uz njihovu podršku na vlast došle tzv. demokratske snage?

Ako je tako, onda se može očekivati da uskoro dođe do novog radikalnog preokreta odnosa ključnih zemalja EU i SAD prema tzv. kosovskom problemu. Već se uveliko priča o nekom Briselskom sporazumu 2. Pođemo li od toga da su vodeće zapadne države principijelne, okrenute istini i suštinski privržene „evropskim vrednostima“ u koje se kunu – logično je pretpostaviti da planiraju da Beogradu i Prištini nametnu neki novi aranžman koji podrazumeva reintegraciju Kosova, na bazi suštinske autonomije, u sastav Srbije. Jer iako je još pre nekoliko godina optuživana da zbog svog „mračnog nasleđa“ nema pravo da vlada albanskom populacijom na KiM, sada se na sva usta hvali zbog svog humanog, i to više nego kada se radi o većini članica EU, odnosa prema migrantima sa Bliskog istoka.

Oni su u preko 95 posto slučajeva muslimani, kao što su to i kosovskometohijski Albanci. A Berlin, Vašington i Brisel odaju priznanja Srbiji zbog ponašanja prema arapskim izbeglicama. Štaviše, iznose se i ideje da se kod nas grade veliki prihvatni centri za njih. Šta iz toga proizlazi? Pa, valjda, da su vodeći evroatlantski krugovi ponovo dubinski razmotrili „srpski slučaj“ i došli do zaključka da su besmislene sve prethodne tvrdnje iz kojih je proizlazilo da smo genocidni. Zar bi oni, koji toliko pričaju o ljudskim pravima, inače smeli da nam povere na brigu desetine pa i stotine hiljada ljudi iz verskog kruga čije pripadnike su nas optuživali da mrzimo i ubijamo? U tom slučaju sledeća etapa je vraćanje Kosova i Metohije Srbiji.

Toliko o (geo)političkim bajkama. Jasno je da evroatlantski lideri jedno pričaju, a drugo rade. O njihovom licemerju ne treba mnogo govoriti. Nisu oni izvršili agresiju na Srbiju da bi spasavali Albance – jer makar do početka bombardovanja njih niko nije ni proganjao – već da bi iz geopolitičkih razloga okupirali Kosovo. Nisu nameravali da se drže mirovnog sporazuma iz 1999, već su gotovo odmah počeli da ga krše. Od toga da su preko noći zaboravili da su prihvatili da se srpska vojska i policija vrate na KiM, do toga da su umesto u prilog njegove autonomije ubrzo počeli da rade na uspostavljanju nakaradne kosovske kvazidržave. Nisu oni verovali ni u srpsku genocidnost, jer dobro znaju da smo u ratnom košmaru mi pretrpeli mnogo više zločina nego što smo ih počinili, već su takve priče plasirali iz propagandnih pobuda. A danas nas zamajavaju pričama o našoj humanosti, i naše vlasti tapšu po ramenu obećavajući im svetle perspektive za Srbiju, kako bi nam utrapili stotine hiljada migranata koje ne žele u svojim zemljama.

Visokoparne tzv. evropske vrednosti umnogome su satkane od laži i prevare. I zato će od nas Berlin i Vašington napadno zahtevati da prihvatimo neki novi Briselski sporazum, kojim će otmica Kosova biti gotovo zaokružena. Možemo očekivati i da nastave da pokušavaju da krune suverenitet Srbije od Vojvodine preko Raške oblasti do Preševa. Uporedo se trudeći da što više muslimana sa Bliskog istoka smeste u Srbiji. Stvari tako stoji, a na nama je da razmislimo da li je došlo krajnje vreme da počnemo mnogo posvećenije da se borimo za svoje nacionalne interese. Inače može da nam se desi da svi oni koje EU neće budu deportovani u Srbiju. Mađarska se – verujete li bez blagoslova Berlina? – već sprema da počne u tom pravcu da deluje. Da li je normalno da to, ili pak udomljavanje većeg broja od simboličkih par stotina migranata, prihvatimo i tako dodatno utiremo put sopstvenom nacionalnom sunovratu? Jasno je da nije. Ko drugačije misli trebalo bi da pita građane da se o tome izjasne na referendumu.

Politički analitičar