Šta Srbija stvarno hoće i može

Mic po mic, „NATO nedonošče“, od Brisela do Brisela, još malo pa da izađe iz „inkubatora“ i da počne da diše sopstvenim plućima. Tvorci „republike Kosovo“, ako uopšte u ovom naopakom globalizovanom svetu opstaje i „p“ od pravde i prava, teško da tu svoju tvorevinu mogu uvesti u zajednicu suverenih i međunarodno priznatih država sveta bez Srbije. Kako država Srbija, počev od Koštuničine legalističke platforme, preko Tadićevog izmeštanja problema Svete srpske zemlje iz UN u „bezalternativnu“ EU, Kuperovog prevođenja Borka „žednog preko vode“ i „IBM“, Ivičinog Briselskog sporazuma sa istorijskim inicijalima „I.D.“, do nedavne Vučićeve pobede sa „5:0“, vodi brigu o Otadžbini Srbiji, ne bih se iznenadio da „nedonošče“ iz inkubatora odmah uskoči u punoletstvo.

Uvod možda na prvi pogled ne obećava nastavak ozbiljnog, argumentovanog i analitičkog rasuđivanja kako je država Srbija od donošenja Rezolucije UN 1244 pristupala rešavanju problema KiM. No, nije zgoreg ukazati na neke momente iz tog pregovaračkog procesa, sa ciljem da se, ako ništa drugo, pokrene jedna šira multidisciplinarna debata svih relevantnih faktora u Srbiji kako bi se došlo do sinteze šta Srbija stvarno hoće i šta može još da učini da Svetu srpsku zemlju povrati u svoj ustavno-pravni sistem. Koji je to minimum koji Srbija mora izdejstvovati, a koji je to maksimum na koji će pristati Priština, Vašington, Berlin i Brisel?

Realan (što pokušavam da budem) i nepristrasan (što svakako nisam) posmatrač složiće se da se država Srbija uhvatila u „vrzino kolo“ rešavanja problema KiM pristajući na pritiske, ucene i ponižavanja. Kao prvo, prihvatila je da se upusti u pregovarački proces sa onima koji su „porodili nedonošče“, a koje smo preumljeni sasvim pogrešno krstili „međunarodnom zajednicom“, iako se izvan tog pogrešnog termina nalazi, kako jednom reče vrli Vulin, „veći deo planete“. Nismo nikada ni pokušali da pored EU posrednika i SAD supervizora obezbedimo prisustvo makar jednog nepristrasnog posmatrača koji bi sutra, ako ništa drugo, za istoriju mogao da posvedoči kako je tekao taj pregovarački proces.

Odlazili smo u Brisel, gde nas je očekivao visoko uzdignuti „štap“, nekada i u obliku „batine“, a obećavana nam sve mršavija „šargarepa“ – bezalternativna EU kao najznačajniji strateški cilj Srbije.

U berlinski proces okupljanja zemalja zapadnog Balkana (čudne li političko-geografske kovanice), umeša se i Beč, gde se zavijori „državna“ zastava „republike Kosovo“, tik uz državnu zastavu Republike Srbije. Hvala gđi A. Merkel što obeća da će biti fer i da neće postavljati nove uslove Srbiji za otvaranje prvih poglavlja. Istina, i ona i mi oćutasmo najvažniji uslov koji još nije ispunjen: sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa. Uveren sam – ona ga neće zaboraviti, a mi ćemo se malo „koprcati“ a onda prihvatiti. Da li će to biti samo potvrda već formalnog (de facto), ili uvod u pravno (de jure) priznanje nezavisnosti kosovske države – ostaje da se vidi. Možda se za pravno priznanje pričeka dan kada (i ako) budemo podnosili formalni zahtev za punopravno članstvo u EU, u kome moramo opisati granice države Srbije i broj stanovnika. I, tu će biti kraj priče. I tačka.

U Beču prihvatismo kao prioritetan kapitalni infrastrukturni projekat autoput Niš–Priština–Drač. Sve mi to nešto miriše na SAD projekat suvozemnog povezivanja Šeste američke flote preko Bondstila do njihovih baza u Bugarskoj i Rumuniji, kao strateškog južnog pravca približavanja ruskim granicama. A to što će koridor 11 da se zaustavi kod Preljine, božemoj, ne možemo sve. Još da one mučenike iz arapskih i afričkih zemalja naselimo u srpska napuštena imanja i kuće, a sve ih je više, pa da nas „Bog  vidi“. Od propagandne euforije značajnog broja štampanih i elektronskih medija za istorijske uspehe u Briselu i Beču, ostadosmo uskraćeni za informaciju da li Srbija na bilo koji način pokrenu tamo aktuelno pitanje članstva „države Kosovo“ u UNESCO, pa makar i u poluvremenu one fudbalske utakmice.

Oglašavajući se već desetak godina u mnogim medijima, zagovarao sam da bi Srbija, u okolnostima u kojima se nalazi, morala konsenzualno da usvoji dva najznačajnija nacionalna i državna cilja: Srbija kao ekonomski razvijena zemlja i uređenje zapuštene i razvaljene države, a da pitanja članstva u EU i rešavanje problema KiM stavimo na sporedni kolosek sa lokomotivom manevarkom. Ovako ekonomski devastirana i međunarodno marginalizovana Srbija, nema nikakve realne pretpostavke da bitnije utiče na rešavanje ova dva poslednja pitanja. Ako se budemo isključivo, kao do sada, oslanjali samo na inostrani kapital i strane savetnike, ni rešavanje prva dva strateška cilja neće dovesti do željenih rezultata. Put uspeha su aktiviranje domaćih, nemalih materijalnih, prirodnih i ljudskih resursa i potencijala, uz „ekonomski patriotizam“ i ravnopravnu međunarodnu saradnju sa svima u svetu, na bazi obostranih interesa. U tako definisanoj strategiji inostrani prijatelji će se sami legitimisati.

Ambasador u penziji