Preki ratnik golubijeg srca

Milutin je (bilo) jedno od „najsrpskijih” imena. Beše jedan kralj, najveći ktitor među Nemanjićima; pa političar Garašanin, ministar, predsednik vlade i skupštine; pa književnik Uskoković, pisac prvog beogradskog romana („Čedomir Ilić“); pa naučnik Milanković, tvorac kalendara najbližeg Sunčevom; o našim golgotama, Danko Popović je mogao zapisati samo iz usta jednog Milutina.

A koliko je, neznanih i zaboravljenih, Milutina tek prešlo (ili nije) Albaniju, koliko ih je preživelo (ili nije) Solunski front?! Milutin Brajović (1868–1937) iz takovskog sela Brezne, potomak Karađorđevog i Miloševog ustanika Milića Brajovića, samo je jedan od njih.

Pošto je pregrmeo ratovanje protiv Turaka i Bugara, ni predahnuo nije, a već je pritezao opanke: čekali su Suvobor, Kolubara, Cer. Teško ranjen (kasnije će zadobiti još nekoliko rana), biva nekako prebačen u Rim na isceljenje. Odatle na Solunski front. Praunuci Milan i danas se hvali mesinganom vodeničicom za kafu, prvom u svom selu, koju je pradeda iz Rima doneo.

– Pradeda je bio seljak, ali u ratu kapetan prve klase. U podebeloj knjizi Isidora Đukovića o takovskim soluncima piše da se isticao hrabrošću, da je veštinom i mudrošću sačuvao mnoge živote u svojoj jedinici, čime je zaslužio da na kapetanski koporan okači šest odlikovanja, između ostalih Karađorđevu zvezdu s mačevima 4. reda, Orden kralja Petra, Obilićevu medalju za hrabrost.

Dok nam priča, Milan nam pokazuje sačuvana odlikovanja u ramu ispod stakla. Čuvala se dugo u kući i Milutinova uniforma i sablja, simbol oficirske časti, ali sablju su sinu Stanimiru oduzeli posle Drugog svetskog rata, a od uniforme su, kraj ordenja, ostale uramljene samo dve epolete sa po četiri kapetanske zvezdice. Sačuvana je i priča da ni u rovu Milutin nije zaboravljao Nikoljdan, svoju krsnu slavu: na taj dan bi se snašao za gutljaj rakije i komadić hleba za svakog ratnika u svojoj jedinici.

Praunuk je, sa diplomom etnologa, kustos Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu. Istovremeno, na njemu je i sav posao u pristojnom seljačkom domaćinstvu, odakle svakodnevno, od kuće do Muzeja i natrag, prevali autom 24 kilometra. Nije se kuća ugasila ni u težim vremenima, grehota bi bilo da joj se to danas desi. Zanimljiva je Milanova priča o tome kako su se deda Stanimir i baba Stamenka uzeli:

– Pradeda se, u rovu na Solunskom frontu bio sprijateljio sa Milivojem Mihailovićem iz Beršića. U rovu su se dogovorili da, ako se živi vrate kući, naprave svadbu. Njegov sin Stanimir je bio u osmoj, a Milivojeva kćerka Stamenka u jedanaestoj godini. Posle deset godina, 1927, što je dogovoreno to je i učinjeno – mladoženja je imao 17, a mlada 21 godinu.

Ima tu još jedna, etnološka zanimljivost. Osim što se, tada, gledalo da nevesta bude starija od maloletnog mladoženje (sposobna da se prihvati poslova u kući i polju), vodilo se računa da se visok momak oženi niskom devojkom kako bi se potomstvo rastom „uprosečilo”. Stanimir je bio stasit, a Stamenka izrazito niska cura. I zaista, tri sina i tri kćeri behu se visinom smestili između majke i oca.

Da priču o Milutinu Brajoviću, jednom od anonimnih junaka Velikog rata, završimo sa dve anegdotice koje odslikavaju njegov karakter. Naime, Milutin je bio veoma prek, nabusit čovek, „drnovit”, kako to u Brezni kažu. Tražio je da bude od čeljadi slušan, pa kad nije bilo sve po njegovom, viknuo bi: „U ratu sam znao da postrojim puk vojske, a vas troje (žena, najstariji sin i kćerka) nikako ne mogu!” S druge strane, bio je, što narod kaže, i duševan, čovek golubijeg srca. Pored njegove kuće je prolazio puteljak kojim su seljani išli iz jednog u drugi kraj sela. Kad god je mogao, sačekivao ih je na drvljaniku sa litrom rakije i čašicom „za zdravlje i napredak kuće, i tvoje i moje”.