Sve što smo stvorili čuva se u jeziku

Dr Sre­to Ta­na­sić, na­uč­ni sa­vet­nik i di­rek­tor In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik SA­NU, ru­ko­vo­di­lac pro­jek­ta „Opis i stan­dar­di­za­ci­ja sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka”, re­dov­ni je pro­fe­sor sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Ni­šu. Ob­ja­vio je oko 250 ra­do­va, od to­ga šest knji­ga, a po­red ze­ma­lja biv­še Ju­go­sla­vi­je, ob­ja­vlji­vao i u vi­še ino­stra­nih pu­bli­ka­ci­ja. Član je i pot­pred­sed­nik Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka i član nje­go­ve  Ko­mi­si­je za sin­tak­su, pot­pred­sed­nik je Sla­vi­stič­kog dru­štva Sr­bi­je, član  je i Od­bo­ra za knji­žev­nost i je­zik Ma­ti­ce srp­ske u No­vom Sa­du, ured­nik je „Našeg jezika” i vi­še ča­so­pi­sa, knji­ga i zbor­ni­ka. Do­bit­nik je na­gra­de „Pa­vle Ivić” za 2005.   

Na ko­ji na­čin se In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU ba­vi na­šim je­zi­kom, nje­go­vom sa­vre­me­no­šću i isto­ri­jom? 

Ka­da je 1947. osno­van In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU (pr­vi di­rek­tor Alek­san­dar Be­lić, ta­da­šnji pred­sed­nik Aka­de­mi­je), Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti mu je u za­da­tak pre­ne­la svo­je krup­ne pro­jek­te iz obla­sti je­zi­ka. U nje­mu se na­uč­ni rad od­vi­ja u pet ve­li­kih du­go­roč­nih pro­je­ka­ta od na­ci­o­nal­nog zna­ča­ja, na di­ja­hro­nom i sin­hro­nom pla­nu. In­sti­tut je pre­u­zeo od Lek­si­ko­graf­skog od­se­ka iz­ra­du Ve­li­kog reč­ni­ka SA­NU i dru­ge ve­li­ke pro­jek­te – di­ja­lek­to­lo­ška pro­u­ča­va­nja srp­skog je­zi­ka, iz­u­ča­va­nja sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka. Iz­u­ča­va­mo sta­ro srp­sko na­sle­đe, a ra­di­mo i Eti­mo­lo­ški reč­nik srp­skog je­zi­ka. Ba­vi­mo se si­ste­mat­skim iz­u­ča­va­njem srp­skog je­zi­ka od najstarijih vremena do da­nas. 

Ko­li­ko sa­rad­ni­ka ima­te u In­sti­tu­tu i ka­kav je nji­hov pro­fil? 

In­sti­tut je sam mo­rao da stva­ra na­uč­ni ka­dar. Mno­gi na­uč­ni­ci iz In­sti­tu­ta oti­šli su i na fa­kul­te­te. Da­nas smo pre­va­zi­šli ka­drov­sku kri­zu sa raz­me­đa ve­ko­va. Pre desetak go­di­na u In­sti­tu­tu je bi­lo tri­de­se­tak za­po­sle­nih, sa je­da­na­est dok­to­ra na­u­ka, da­nas je pre­ko še­zde­set, sa 27 dok­to­ra na­u­ka, ide­mo da­lje. Mi smo in­sti­tu­ci­ja s naj­ve­ćim bro­jem dok­to­ra na­u­ka kad je reč o na­ci­o­nal­nom je­zi­ku. To je po­da­tak ko­ji go­di, ali i oba­ve­zu­je. Oko tri četvrtine sa­rad­ni­ka je još u „pr­vom po­lu­vre­me­nu” rad­nog ve­ka.  

S ko­jim in­sti­tu­ci­ja­ma sa­ra­đu­je­te u re­a­li­za­ci­ji  po­slo­va?

Sa­ra­đu­je­mo sa svim in­sti­tu­ci­ja­ma u Sr­bi­ji ko­je se ba­ve srp­skim je­zi­kom. Na pro­jek­ti­ma su an­ga­žo­va­ni pro­fe­so­ri sa uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Ni­šu, Kra­gu­jev­cu i Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci. Ta­ko­đe sa­ra­đu­je­mo sa Ma­ti­com srp­skom, raz­u­me se i sa SA­NU kao svo­jim osni­va­čem: čla­no­vi SA­NU an­ga­žo­va­ni su na pro­jek­ti­ma, u ra­du Na­uč­nog ve­ća i Uprav­nog od­bo­ra, u re­dak­ci­ja­ma na­ših ča­so­pi­sa. S ovim in­sti­tu­ci­ja­ma or­ga­ni­zu­je­mo i na­uč­ne sku­po­ve.

Ko­li­ko je va­žno po­zna­va­ti isto­ri­ju srp­skog je­zi­ka?

Je­zik je naj­po­u­zda­ni­ji ču­var isto­ri­je, kul­tu­re i iden­ti­te­ta jed­nog na­ro­da. Za­to je po­zna­va­nje nje­go­ve isto­ri­je je­dan od naj­si­gur­ni­jih oslo­na­ca u sa­zna­va­nju i oču­va­nju na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Sve što smo stvo­ri­li i što nam se do­go­di­lo ču­va se u je­zi­ku. Je­zik ima svo­ju unu­tra­šnju i spo­lja­šnju isto­ri­ju – i jed­na i dru­ga su pod­jed­na­ko va­žne. Iz­u­ča­va­nje, ne­go­va­nje i oču­va­nje sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka nu­žno se za­sni­va na iz­u­ča­va­nju i po­zna­va­nju nje­go­ve isto­ri­je. Mno­ge je­zič­ke da­to­sti u sa­vre­me­nom srp­skom je­zi­ku ne mo­gu se raz­u­me­ti i ob­ja­sni­ti bez po­zna­va­nja nje­go­vih sta­ri­jih fa­za  raz­vo­ja. 

Sma­tra se da srp­ski je­zik ugro­ža­va­ju tu­đi­ce, an­gli­ci­zmi, teh­no­lo­ški iz­ra­zi, ko­lo­kvi­jal­ni go­vor. Ka­ko vi­di­te raz­voj jed­nog je­zi­ka, da li su u nje­mu „do­pu­šte­ne“ i stra­ne re­či?

Ne­ma u Evro­pi, i ši­re, je­zi­ka bez tu­đi­ca. Naš zah­tev ni­je da se pra­vi bra­na re­či­ma, ne­go da se one ne uvo­de u srp­ski je­zik za stva­ri i poj­mo­ve za ko­je ima­mo ili mo­že­mo ima­ti svo­je i da se stra­ne re­či po­ko­ra­va­ju za­ko­ni­ma srp­skog je­zi­ka.  Pri­mer: po­sto­ji u za­pad­noj Sr­bi­ji me­sto mi­lo­zvuč­nog ime­na Azbu­ko­vi­ca, ko­je u se­bi kri­je jed­nu tur­sku reč „has”, ima­nje. To „has” se  pri­la­go­di­lo za­ko­ni­ma srp­skog je­zi­ka i spo­ji­lo s ime­nom Bu­ko­vi­ca. Da­kle, pre­ma stra­nim re­či­ma tre­ba se od­no­si­ti s me­rom i zah­te­vom da se pri­la­go­đa­va­ju za­ko­ni­ma srp­skog je­zi­ka. Po­što­va­nje tih zah­te­va go­vo­ri i o kul­tu­ri na­še kul­tur­ne jav­no­sti i, ši­re, o ure­đe­no­sti i or­ga­ni­zo­va­no­sti srp­skog dru­štva. Na­ža­lost, da­nas se ovi uslo­vi ma­nje is­pu­nja­va­ju ne­go ra­ni­je.  

Ka­ko bi­ste opi­sa­li da­na­šnji srp­ski je­zik, da li se on umno­go­me pro­me­nio u od­no­su na ne­ko­li­ko pret­hod­nih de­ce­ni­ja, u kom sme­ru se kre­će?

Je­zik se me­nja, ali pro­me­ne se ne de­ša­va­ju ta­ko br­zo. Mo­gli bi­smo re­ći da čo­vek pod sta­rost bez pro­ble­ma raz­u­me ono što je go­vo­rio i pi­sao u de­tinj­stvu i mla­dim da­ni­ma. Ipak naš sa­vre­me­ni srp­ski knji­žev­ni je­zik ni­je sasvim iden­ti­čan srp­skom je­zi­ku od pre sto go­di­na.  Raz­voj srp­skog je­zi­ka da­nas ka­rak­te­ri­še po­ja­va evro­pe­i­za­ci­je, na jed­noj stra­ni, i za­hva­ta­nje pro­ce­si­ma bal­ka­ni­za­ci­je, na dru­goj stra­ni.  

Ko­ji su „pro­iz­vo­di” In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik?

Re­zul­ta­te svog ra­da ob­ja­vlju­je­mo pr­ven­stve­no u svo­jim pu­bli­ka­ci­ja­ma: ča­so­pi­si­ma „Srp­ski di­ja­lek­to­lo­ški zbor­nik”, „Ju­žno­slo­ven­ski fi­lo­log”, „Naš je­zik” i „Lin­gvi­stič­ke ak­tu­el­no­sti”, edi­ci­ja­ma „Mo­no­gra­fi­je” i „Bi­bli­o­te­ka Ju­žno­slo­ven­skog fi­lo­lo­ga”, kao i u po­seb­nim iz­da­nji­ma.

Ima­te li i dru­gih pri­ho­da osim iz dr­žav­nog bu­dže­ta? Da li je da­na­šnji na­čin fi­nan­si­ra­nja na­uč­ni­ka u In­sti­tu­tu do­bar ili bi tre­ba­lo tra­ži­ti dru­ga­či­je, pri­me­re­ni­je na­či­ne? 

In­sti­tut se fi­nan­si­ra pre­ko pro­je­ka­ta. Mi­slim da je ovaj na­čin fi­nan­si­ra­nja In­sti­tu­ta pre­va­zi­đen, loš. Ne­pod­no­šlji­vo loš, do­veo je do de­gra­da­ci­je na­u­ke, po­ni­že­nja na­uč­ni­ka. Na­uč­ni­ci u in­sti­tu­ti­ma su u mno­go če­mu ne­rav­no­prav­ni s na­uč­ni­ci­ma s uni­ver­zi­te­ta, iz­da­va­štvo je go­to­vo uki­nu­to, ova­ko lo­še ni­je sta­ja­lo od osni­va­nja In­sti­tu­ta. Dr­ža­va bi hit­no mo­ra­la da pre­đe s pro­je­kat­skog na bu­džet­sko fi­nan­si­ra­nje In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik i slič­nih in­sti­tu­ci­ja, ka­ko bi mo­gli da oba­vlja­ju po­sao na du­go­roč­nim pro­jek­ti­ma od na­ci­o­nal­nog zna­ča­ja ume­sto da tr­če za kon­kur­si­ma, ne­kim bo­do­vi­ma i ka­te­go­ri­ja­ma. Jednoglasni zahtevi naučne zajednice ne prolaze. Kod nas (kao da) ne prepoznaje se značaj nacionalnih naučnih disciplina. Na­ša dr­ža­va ko­nač­no mo­ra, u sa­rad­nji sa stru­kom, da utvr­di je­zič­ku po­li­ti­ku i stra­te­gi­ju nje­nog spro­vo­đe­nja, kao je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ele­me­na­ta na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke. U toj po­li­ti­ci na­ci­o­nal­ne na­u­ke mo­ra­ju do­bi­ti sta­tus ka­kav je pri­me­ren nji­ho­vom zna­ča­ju u ze­mlji. 

Ka­kvi su pla­no­vi In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik SA­NU?

In­sti­tut će na­sta­vi­ti da ra­di na svim du­go­roč­nim pro­jek­ti­ma pro­u­ča­va­nja srp­skog je­zi­ka, da se sa srod­nim in­sti­tu­ci­ja­ma i Od­bo­rom za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka bo­ri za sta­tus srp­skog je­zi­ka i njegovog pisma ćirilice u svim do­me­ni­ma upo­tre­be u ze­mlji i na ce­lo­kup­nom srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru, te za po­bolj­ša­nje nje­go­vog sta­tu­sa u sla­vi­stič­kim cen­tri­ma u sve­tu.