Samo su misli proste, a jezik ne može da bude prost

Pi­šu­ći o Vu­ko­vom Rječ­ni­ku, aka­de­mik Pa­vle Ivić is­ti­če da „se ne mo­že na­ve­sti ni­jed­no dru­go de­lo u isto­ri­ji srp­ske kul­tu­re ko­je je od­i­gra­lo ve­ću ulo­gu kao pre­kret­ni­ca, kao po­la­ga­nje te­me­lja“, dok ga aka­de­mik Mi­ro Vuk­sa­no­vić iz­dva­ja kao „ma­tič­nu knji­gu sa­vre­me­nog srp­skog je­zi­ka“ i kao „knji­gu pred knji­ga­ma“. U je­zič­kom, pre­ci­zni­je, lek­sič­kom smi­slu, ovo de­lo je zna­čaj­no jer sa­dr­ži spi­sak re­či ko­je su ute­me­lji­le sa­vre­me­ni srp­ski knji­žev­ni je­zik, a sa­mim tim, po­sred­no i ne­po­sred­no, i sa­vre­me­nu srp­sku kul­tu­ru.

Ka­kav je bio ka­pa­ci­tet te lek­si­ke za za­do­vo­lja­va­nje kul­tur­nih po­tre­ba srp­skog na­ro­da? 

Mno­gi su sma­tra­li ne­do­lič­nim za­ne­ma­ri­va­nje je­zi­ka vi­še­ve­kov­ne pi­sa­ne tra­di­ci­je da bi se stan­dard­nim je­zi­kom pro­gla­sio na­rod­ni. Vu­kov sa­vre­me­nik Lu­ki­jan Mu­šic­ki ovim re­či­ma se us­pro­ti­vio Vu­ko­voj na­me­ri: „Srp­ski na­rod je orao i ko­pao, mno­go se tru­dio, ju­na­če­stvo­vao, ali ma­lo mi­slio, osim o na­su­šnim po­tre­ba­ma, za­to je nje­gov je­zik si­ro­ma­šan re­či­ma za umo­zri­tel­ne mi­sli.“ Če­ški sla­vi­sta Jo­sif Do­brov­ski is­ti­cao je da se nje­mu ne do­pa­da da se „Sr­bi spu­ste do se­ljač­kog je­zi­ka. Mo­ra bi­ti i ot­me­ni­je­ga je­zi­ka za uz­vi­še­ni­je pred­me­te“. I aka­de­mik Mil­ka Ivić, ina­če ve­li­ki po­što­va­lac Vu­ko­vog de­la, for­mu­li­sa­la je stav ko­ji ni­je (bio) re­dak me­đu in­te­lek­tu­al­ci­ma: „A na­ma je, eto, bi­lo su­đe­no da nam, u da­ni­ma jed­nog Pu­ški­na, ne­ve­šta ru­ka, tek iz­vu­če­na ta­ko­re­ći is­pod plu­ga, cr­ta pr­va na­ša slo­va za na­šu reč. Kraj­nje je vre­me da se zbi­lja svi otre­zni­mo od na­iv­nih mi­to­va. Ka­mo sre­će da smo ima­li ne­iz­ga­že­nu pi­sa­nu tra­di­ci­ju, da ni­smo mo­ra­li uvo­di­ti ne­pi­sme­nog u kom­pe­ten­ci­ju pi­sme­nih! Knji­žev­ni je­zik je oru­đe ko­jim mo­že i mo­ra da ru­ku­je sa­mo vi­čan zna­lac – obra­zo­van čo­vek.“

Mno­go je vi­še onih ko­ji sma­tra­ju da se srp­ska kul­tu­ra mo­gla ade­kvat­no i pri­rod­no raz­vi­ja­ti sa­mo na na­rod­nom je­zi­ku i da je taj je­zik imao ka­pa­ci­tet da iz­ra­zi i „umo­zri­tel­ne mi­sli“. Sam Vuk je o to­me go­vo­rio da su sa­mo mi­sli pro­ste, a da je­zik ne mo­že bi­ti prost. Slič­no je o to­me raz­mi­šljao i je­dan od naj­ve­ćih srp­skih lin­gvi­sta Alek­san­dar Be­lić. On je na­gla­ša­vao da su­šti­na knji­žev­nog je­zi­ka ni­je u to­me da li se on ob­lič­ki, sin­tak­sič­ki ili reč­nič­ki do­volj­no raz­vio, već u to­me šta se nji­me iz­no­si. Čim se jed­nim je­zi­kom ula­zi u ve­li­ku kul­tu­ru sve­ta, ob­ra­đu­ju pred­me­ti kul­tur­ne, na­uč­ne i knji­žev­ne obla­sti, on po­sta­je knji­žev­ni je­zik. 

Ka­kva je objek­tiv­no bi­la moć na­rod­nog je­zi­ka da iz­ra­zi „umo­zri­tel­ne mi­sli“, da naj­pot­pu­ni­je is­ko­ri­sti ono što po­se­du­je i da iz­ne­dri ono što mu ne­do­sta­je? Oda­kle je to kre­nuo naš knji­žev­ni je­zik da bi dva ve­ka ka­sni­je po­stao ono što da­nas je­ste? Od­go­vor na to pi­ta­nje pru­ža Vu­kov Rječ­nik.

Vu­kov sa­vre­me­nik Jo­van Ste­jić za­me­ra Vu­ku što u Rječ­nik iz 1818. ni­je uneo sve re­či ko­je su se u to vre­me mo­gle ču­ti ili pro­či­ta­ti, ru­ko­vo­de­ći se prin­ci­pom da ih ni­je čuo u na­ro­du. Iz­gle­da neo­bič­no da na­rod ni­je ko­ri­stio ove re­či: bla­gost, opa­snost, stro­gost, sa­da­šnjost, pro­šlost, bu­duć­nost, vest, duh, sluh, za­da­tak, mol­ba, žal­ba, po­be­da itd.

Ka­ko li se mi­sli­lo o pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti ka­da ni­je bi­lo re­či za njih? Me­đu­tim, mi­sli­lo se na sva­ko­dnev­nu mu­ku pa je bi­lo mno­go si­no­ni­ma za poj­mo­ve ko­ji su va­žni za na­rod­ni ži­vot. U Rječ­ni­ku je za­be­le­že­na ce­la ko­lek­ci­ja si­no­ni­ma za gla­gol na­je­sti se (na­pi­ta­ti se, na­ba­nja­ti se, na­bi­ti se, na­bo­ka­ti se...), za pri­dev ja­dan (bi­je­dan, bo­lan, der­ni, ža­lo­stan, za­jad­nji, zlo­sre­ćan...) i za dru­ge re­či ko­je su se od­no­si­le na poj­mo­ve iz te­žač­ke na­rod­ne sva­ko­dne­vi­ce.

Ipak, ni­je sa­svim tač­no da ni­je bi­lo re­či za ap­strakt­ne poj­mo­ve. U Rječ­ni­ku pro­na­la­zi­mo: vo­lja, ra­zum, tu­ga, sre­ća, mr­žnja, lju­bav, du(k) (= duh), du­ša, ljup­kost, dru­go­va­nje, na­da­nje, obe­ća­nje, ra­bre­nje (= hra­bre­nje), stra­še­nje, stra­o­ta, vo­ljan, du­še­van,  lju­bak, lju­be­zan, ra­bar (= hra­bar), stra­o­vit... Bi­lo ih je, iako se mo­ra pri­zna­ti da je ne­ke od njih Vuk de­fi­ni­sao svo­de­ći ih na prak­tič­no, kon­kret­no sva­ko­dnev­no is­ku­stvo. Ta­ko je, re­ci­mo, du­ša u Rječ­ni­ku de­fi­ni­sa­na po­slo­vi­com: Dva bez du­še, tre­ći bez gla­ve. Isto i gla­gol ža­li­ti: ža­li me ži­va, a ne­moj mr­tva. Pri­dev ne­do­sti­žan ova­ko se ob­ja­šnja­va: npr. ži­to je ne­do­sti­žno, tj. jed­no vi­so­ko a dru­go ni­sko na­ra­slo ili jed­no zre­lo dru­go ne­do­zre­lo.

Va­žni­je od to­ga što je u na­rod­nom je­zi­ku bi­lo re­či za ap­strakt­ne poj­mo­ve  je­ste či­nje­ni­ca da je srp­ski na­rod­ni je­zik bio iz­ra­zi­to ras­te­gljiv, sav sa­zdan od ma­te­ri­ja­la ko­ji se mo­gao ko­ri­sti­ti za gra­đe­nje no­vih re­či. Ka­da je pre­vo­dio No­vi za­vet, Vuk je sam iz­gra­dio čak 84 re­či ko­je do ta­da ni­su po­sto­ja­le, a za ko­je je re­kao da bi „te re­či ka­zao ova­ko i naj­pro­sti­ji Sr­bin sa­mo kad bi mu za­tre­ba­le; a mo­že bi­ti da ih i go­vo­re“: tru­bač, slu­šač, vi­kač; iz­ba­vlje­nje, iz­vr­še­nje, oprav­da­nje, ot­pu­šta­nje; gra­bljiv, neo­se­tljiv, vi­no­gra­dar; ne­zna­bo­štvo, de­vo­ja­štvo, smer­nost, sve­tost, go­sto­lju­bi­vost.

Lek­si­ka ko­ju me­đu svo­jim ko­ri­ca­ma ču­va Vu­kov Rječ­nik iz 1818. go­di­ne pre­tr­pe­la je znat­ne iz­me­ne još za Vu­ko­vog ži­vo­ta. Ni Nje­goš, ni Bran­ko Ra­di­če­vić, ni dru­gi po­bor­ni­ci Vu­ko­vog de­la, ni­su pi­sa­li sa­svim vu­kov­ski. Ipak, ko­li­ko god da se lek­si­ka me­nja­la, bo­ga­ti­la i stva­ra­la od sop­stve­nog ili stra­nog sup­stra­ta, do da­nas je, za­hva­lju­ju­ći Vu­ku, za­dr­ža­la svo­ju esen­ci­ju ko­ja se ogle­da u ono­me što je Be­lić zvao na­rod­nim du­hom.

Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu