Kapitalizam bez savesti

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Kada je švedski naučnik Per Kageson pre tačno 17 godina objavio tehnologiju kako automobilska industrija može i već vara prilikom merenja emisije izduvnih gasova svojih automobila, malo ko je mario za analizu koju je tada objavila Evropska federacija za saobraćaj i zaštitnu životne sredine. Slabo ko je mario i kada je pre dve godine na isto upozorio i istraživački centar Evropske komisije, kao i kada je „Folksvagenovu” ekološku prevaru dokazao istraživački tim sa Univerziteta Zapadna Virdžinija. Tek kada je to objavila američka Agencija za zaštitu životne sredine a američki javni tužilac pokrenuo krivični postupak, svet se digao na noge, nemački automobilski gigant se zabrinuo i brzo priznao da je u milione automobila ugradio softverski program koji lažira podatke o emisiji izduvnih gasova.

I dok Nemci u pivnicama sve manje pričaju o tome zašto je „Folksvagen” varao a sve više o tome kako je ovo, kako kažu, namerni američki udar na stub nemačke privrede da bi Nemcima pokazali ko je gazda, afera „Folksvagen” zapravo otvara mnogo više pitanja od onog osnovnog, ko je u nemačkom gigantu osmislio ovu zasad najveću otkrivenu prevaru u istoriji automobilske industrije. Ovaj afera otvara pregršt pitanja – koliko su velike korporacije često nedodirljive, da li su moćni političari samo pioni u njihovoj šaci, koliko je moguće da ova afera poljulja imidž cele nemačke industrije, da li se afere uglavnom zataškavaju a otkrivaju tek kada je to u interesu konkurenata, da li je zapravo na sceni američki sudski imperijalizam, kao i koliko je pohlepa velikih igrača izvitoperila kapitalizam u svetu.

Afera „Folksvagen” mnoge je podsetila na jedan od najpoznatijih skandala kada je 2001. bankrotirala korporacija „Enron”, tada šesta po veličini u SAD, jer je otkriveno da je menadžment lažno predstavljao ovaj gigant uspešnim da bi na kraju pukao ovaj finansijski balon. Slučaj „Enron” predstavljao je svojevrsni 11. septembar američkog finansijskog tržišta, ali pojedini stručnjaci ukazuju da je afera „Folksvagen” gora od „Enrona” jer ima ne samo direktne posledice na zdravlje ljudi, već potencijalno može da pogubno utiče na celokupnu industrije najjače evropske privrede.

Zbog toga ne čudi što na naslovnim stranama vodećih nemačkih političkih magazina „Fokus”, „Špigl” i „Štern” odjekuju naslovi „Drama”, „Samoubistvo” i „Požar”. Strah od domino efekta je opravdan, uzimajući u obzir da svaki sedmi zaposleni u nemačkoj industriji radi direktno ili indirektno za automobilski sektor, čija prodaja je prošle godine iznosila 385 milijardi evra, a godišnji izvoz oko pet miliona automobila čini 18 odsto ukupnog izvoza Nemačke.

U automobilskoj industriji, koja je ponos Nemačke, „Folksvagen” simbolizuje sve što drugi misle o Nemcima: preciznost, poštenje, snagu, uspešnost, poštovanje pravila, stabilnost, ali i socijalni mir koji ide ruku pod ruku sa inovacijama. Ovom aferom naprasno sve se to dovodi u pitanje. Premda su sredinom godine mnogi kritičari tvrdili da su kancelarka Angela Merkel i ministar finansija Volfgang Šojble okrnjili imidž Nemačke time što su diplomatskim „simuliranim davljenjem” naterali Grke da prihvate izuzetno stroge uslove trećeg paketa finansijske pomoć, ova afera mogla bi da ima mnogo gori uticaj po Nemce i njihov imidž.

Ne samo što se ispostavilo da pravila ne poštuje automobilski ponos nacije, koja obožava Šojblea baš zato što je „naučio Grke da moraju da se drže pravila evrozone”, već se odjednom postavlja pitanje da li i ostale nemačke korporacije varaju. Ovo potkopavanje imidža nemačke privrede počelo je još krajem marta ove godine kada je 150 ljudi poginulo kada je kopilot namerno oborio „Džermanvingsov” avion, na letu od Barselona ka Diseldorfu. Avion je pao na francuskim Alpima tako da je javnost mnogo brže saznala podatke iz istrage nego što bi se to desilo da se pitao samo nemački tužilac veoma pažljiv da previše ne ugrozi interese avio-gignata „Lufthanze” u čijem sastavu posluje „Džermanvings”.

I „Lufthanza” je, poput „Folksvagena”, u prvi mah pokušala da malo zataška celu priču a kada to nisu uspeli onda su krenuli u ispravljanje propusta. Pa se tako ispostavilo da je moguće da „Lufthanza” ne prati kako je zaista zdravlje njenih pilota, da njenoj avio-akademiji poznatoj po rigoroznosti promakne da u karton upiše istoriju bolesti pilota, kao i da zvanični Berlin ignoriše kritike Brisela da su nemačke procedure o medicinskim kontrolama pilota manjkave.

Prijateljstvo s političarima

Dok na svetlo dana nisu izbile afere, nemačke korporacije su se, baš kao i u većem delu sveta, uzdale u svoje bliske veze sa političarima. Veze koje im omogućavaju da utiču na donošenje odluka u Briselu, Berlinu i svuda gde se propisuju pravila njihovog poslovanja. Tako da ne čudi to da su, primera radi, u „Folksvagenovom” upravnom odboru bili aktuelni vicekancelar Zigmar Gabrijel, bivši kancelar Gerhard Šreder i bivši predsednik Kristijan Vulf.

Na predugačkoj listi imena političara koji rade ili su radili kao lobisti za nemački automobilski sektor su i aktuelni visoki zvaničnici u kabinetu Merkelove, potom njen i Šrederov bivši zamenik portparola, pa aktuelni portparol ministra Šojblea, zatim bivši blagajnik stranke Merkelove... Iako lično nije bila u upravnim odborima, Merkelova se na nivou EU istakla u odbrani interesa nemačke automobilske industrije, čak i kada je to bilo suprotno nacionalno proklamovanim ekološkim ciljevima da se znatno smanji emisija štetnih gasova.

Izuzev Gabrijela, nemački političari su ovih dana poprilično ćutljivi po pitanju „Folksvagenovog” skandala, iako će uskoro sigurno krenuti da govore kako su braneći automobilsku industriju, koja zapošljava oko 775.000 ljudi, samo branili nacionalne ekonomske interese.

Međutim, ovaj i brojni drugi korporativni skandali zapravo su dokaz svojevrsnog „prijateljskog” kapitalizma u kojem su korporacije širom sveta bliski prijatelji sa vladajućim političarima, koji bi trebalo da regulišu njihov rad. Čak i kada nije u pitanju prikupljanje političkih donacija, korporacije u Nemačkoj, SAD i širom sveta igraju na to da se od političara prosto očekuje da u međunarodnoj areni brane nacionalne privredne gigante. Tada odjednom nestaju postulati liberalnog kapitalizma, a liberalni postaju samo načini na koji će političari se izboriti da gigant dobije posao.

Američki pravni imperijalizam

Logično je da nemački političari žele da nemački automobilski sektor ostvaruje uspehe, ali da li zbog toga treba da prećuti saznanje da postoji prevara i da time sudbinu svog industrijskog ponosa prepusti, u ovom slučaju Amerikancima. To što je američko pravosuđe prvo pokrenulo proces protiv „Folksvagena” dokazuje da američki sudovi i dalje uspešno primenjuju američke zakone i van nacionalnih granica i time već decenijama održavaju svojevrsni američki pravni imperijalizam.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je američka ekonomija kaskala, govorilo se da SAD najviše izvoze džins i zakone. Naravno, izvoz zakona je gotovo isključivo u službi nacionalnih interesa ili tačnije rečeno interesa američkih korporacija. Tako da ne čudi da baš američko pravosuđe sudi predstavnicima nemačkog „Simensa” zbog korumpiranja političara u Argentini, potom brokerima Dojče banke zbog multimilijarderske šeme utaje poreza ili „Lufthanzi” zbog pada aviona...

Ali, kada se uzme u obzir da sve češće američke korporacije dolaze na udar evropskih sudova ili Evropske komisije zbog nepoštovanja propisa, čini se da se velike korporacije i banke „nastradaju” samo kada se zamere konkurenciji. Tek tada se otkrivaju utaje poreza, zapošljavanje dece u zemljama trećeg sveta, korupcija, sporedni efekti lekova, prevarantski softveri, štimovanje kamatnih stopa...

I ta se onda dešava? Izvinjenja se promrmljaju, direktori podnesu ostavke, vrednost akcija dramatično padne, ponekad neko bude novčano kažnjen, veoma retko neko bankrotira i nedugo potom prašina se slegne a korporacije uglavnom nastave po starom...

Doduše, nekada posle nekog skandala političari obećaju promene. Ali samo obećaju. Poput bivšeg američkog predsednika Džordža Buša, koji je posle pada vrednosti američke berze kada je pukao prenaduvani balon vrednosti informatičkih kompanija, obećao borbu protiv nezakonitosti na Volstritu i drastično pooštravanje kazni za korporativni kriminal, izbacivši krilaticu „nema kapitalizma bez savesti”.

Međutim, očigledno kapitalizma bez savesti i te kako ima, a budući da ništa od obećanog Buš nije učinio, bilo je za očekivati da 2007. dođe ponovo do pucanja finansijskih balona i ekonomsko-finansijske krize koja se iz SAD prelila na ceo svet. Najveći deo cene spasavanja banaka platili su poreski obveznici, a bezmalo sve korporacije i banke su svojim direktorima isplatile milionske bonuse. Ako se izuzme investiciona korporacija „Liman braders”, niko nije kažnjen.

Korporacija su zbog toga i spremne na rizične mahinacije kojim zagađuju životne sredinu, krše propise ili ljudska prava. Jednostavno, niko ih ne kažnjava. Čak ni potrošači. Uprkos aferi „Folksvagen”, prodaja automobila je u septembru povećana za oko šest odsto, dok je u SAD prodaja dizel vozila povećana za bezmalo 16 odsto, naročito zahvaljujući povećanoj prodaji „audija”, luksuznog brenda iz „Folksvagenove” automobilske porodice.

Nenad Radičević