Капитализам без савести

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Када је шведски научник Пер Кагесон пре тачно 17 година објавио технологију како аутомобилска индустрија може и већ вара приликом мерења емисије издувних гасова својих аутомобила, мало ко је марио за анализу коју је тада објавила Европска федерација за саобраћај и заштитну животне средине. Слабо ко је марио и када је пре две године на исто упозорио и истраживачки центар Европске комисије, као и када је „Фолксвагенову” еколошку превару доказао истраживачки тим са Универзитета Западна Вирџинија. Тек када је то објавила америчка Агенција за заштиту животне средине а амерички јавни тужилац покренуо кривични поступак, свет се дигао на ноге, немачки аутомобилски гигант се забринуо и брзо признао да је у милионе аутомобила уградио софтверски програм који лажира податке о емисији издувних гасова.

И док Немци у пивницама све мање причају о томе зашто је „Фолксваген” варао а све више о томе како је ово, како кажу, намерни амерички удар на стуб немачке привреде да би Немцима показали ко је газда, афера „Фолксваген” заправо отвара много више питања од оног основног, ко је у немачком гиганту осмислио ову засад највећу откривену превару у историји аутомобилске индустрије. Овај афера отвара прегршт питања – колико су велике корпорације често недодирљиве, да ли су моћни политичари само пиони у њиховој шаци, колико је могуће да ова афера пољуља имиџ целе немачке индустрије, да ли се афере углавном заташкавају а откривају тек када је то у интересу конкурената, да ли је заправо на сцени амерички судски империјализам, као и колико је похлепа великих играча извитоперила капитализам у свету.

Афера „Фолксваген” многе је подсетила на један од најпознатијих скандала када је 2001. банкротирала корпорација „Енрон”, тада шеста по величини у САД, јер је откривено да је менаџмент лажно представљао овај гигант успешним да би на крају пукао овај финансијски балон. Случај „Енрон” представљао је својеврсни 11. септембар америчког финансијског тржишта, али поједини стручњаци указују да је афера „Фолксваген” гора од „Енрона” јер има не само директне последице на здравље људи, већ потенцијално може да погубно утиче на целокупну индустрије најјаче европске привреде.

Због тога не чуди што на насловним странама водећих немачких политичких магазина „Фокус”, „Шпигл” и „Штерн” одјекују наслови „Драма”, „Самоубиство” и „Пожар”. Страх од домино ефекта је оправдан, узимајући у обзир да сваки седми запослени у немачкој индустрији ради директно или индиректно за аутомобилски сектор, чија продаја је прошле године износила 385 милијарди евра, а годишњи извоз око пет милиона аутомобила чини 18 одсто укупног извоза Немачке.

У аутомобилској индустрији, која је понос Немачке, „Фолксваген” симболизује све што други мисле о Немцима: прецизност, поштење, снагу, успешност, поштовање правила, стабилност, али и социјални мир који иде руку под руку са иновацијама. Овом афером напрасно све се то доводи у питање. Премда су средином године многи критичари тврдили да су канцеларка Ангела Меркел и министар финансија Волфганг Шојбле окрњили имиџ Немачке тиме што су дипломатским „симулираним дављењем” натерали Грке да прихвате изузетно строге услове трећег пакета финансијске помоћ, ова афера могла би да има много гори утицај по Немце и њихов имиџ.

Не само што се испоставило да правила не поштује аутомобилски понос нације, која обожава Шојблеа баш зато што је „научио Грке да морају да се држе правила еврозоне”, већ се одједном поставља питање да ли и остале немачке корпорације варају. Ово поткопавање имиџа немачке привреде почело је још крајем марта ове године када је 150 људи погинуло када је копилот намерно оборио „Џерманвингсов” авион, на лету од Барселона ка Диселдорфу. Авион је пао на француским Алпима тако да је јавност много брже сазнала податке из истраге него што би се то десило да се питао само немачки тужилац веома пажљив да превише не угрози интересе авио-гигната „Луфтханзе” у чијем саставу послује „Џерманвингс”.

И „Луфтханза” је, попут „Фолксвагена”, у први мах покушала да мало заташка целу причу а када то нису успели онда су кренули у исправљање пропуста. Па се тако испоставило да је могуће да „Луфтханза” не прати како је заиста здравље њених пилота, да њеној авио-академији познатој по ригорозности промакне да у картон упише историју болести пилота, као и да званични Берлин игнорише критике Брисела да су немачке процедуре о медицинским контролама пилота мањкаве.

Пријатељство с политичарима

Док на светло дана нису избиле афере, немачке корпорације су се, баш као и у већем делу света, уздале у своје блиске везе са политичарима. Везе које им омогућавају да утичу на доношење одлука у Бриселу, Берлину и свуда где се прописују правила њиховог пословања. Тако да не чуди то да су, примера ради, у „Фолксвагеновом” управном одбору били актуелни вицеканцелар Зигмар Габријел, бивши канцелар Герхард Шредер и бивши председник Кристијан Вулф.

На предугачкој листи имена политичара који раде или су радили као лобисти за немачки аутомобилски сектор су и актуелни високи званичници у кабинету Меркелове, потом њен и Шредеров бивши заменик портпарола, па актуелни портпарол министра Шојблеа, затим бивши благајник странке Меркелове... Иако лично није била у управним одборима, Меркелова се на нивоу ЕУ истакла у одбрани интереса немачке аутомобилске индустрије, чак и када је то било супротно национално прокламованим еколошким циљевима да се знатно смањи емисија штетних гасова.

Изузев Габријела, немачки политичари су ових дана поприлично ћутљиви по питању „Фолксвагеновог” скандала, иако ће ускоро сигурно кренути да говоре како су бранећи аутомобилску индустрију, која запошљава око 775.000 људи, само бранили националне економске интересе.

Међутим, овај и бројни други корпоративни скандали заправо су доказ својеврсног „пријатељског” капитализма у којем су корпорације широм света блиски пријатељи са владајућим политичарима, који би требало да регулишу њихов рад. Чак и када није у питању прикупљање политичких донација, корпорације у Немачкој, САД и широм света играју на то да се од политичара просто очекује да у међународној арени бране националне привредне гиганте. Тада одједном нестају постулати либералног капитализма, а либерални постају само начини на који ће политичари се изборити да гигант добије посао.

Амерички правни империјализам

Логично је да немачки политичари желе да немачки аутомобилски сектор остварује успехе, али да ли због тога треба да прећути сазнање да постоји превара и да тиме судбину свог индустријског поноса препусти, у овом случају Американцима. То што је америчко правосуђе прво покренуло процес против „Фолксвагена” доказује да амерички судови и даље успешно примењују америчке законе и ван националних граница и тиме већ деценијама одржавају својеврсни амерички правни империјализам.

Почетком осамдесетих година прошлог века, у време када је америчка економија каскала, говорило се да САД највише извозе џинс и законе. Наравно, извоз закона је готово искључиво у служби националних интереса или тачније речено интереса америчких корпорација. Тако да не чуди да баш америчко правосуђе суди представницима немачког „Сименса” због корумпирања политичара у Аргентини, потом брокерима Дојче банке због мултимилијардерске шеме утаје пореза или „Луфтханзи” због пада авиона...

Али, када се узме у обзир да све чешће америчке корпорације долазе на удар европских судова или Европске комисије због непоштовања прописа, чини се да се велике корпорације и банке „настрадају” само када се замере конкуренцији. Тек тада се откривају утаје пореза, запошљавање деце у земљама трећег света, корупција, споредни ефекти лекова, преварантски софтвери, штимовање каматних стопа...

И та се онда дешава? Извињења се промрмљају, директори поднесу оставке, вредност акција драматично падне, понекад неко буде новчано кажњен, веома ретко неко банкротира и недуго потом прашина се слегне а корпорације углавном наставе по старом...

Додуше, некада после неког скандала политичари обећају промене. Али само обећају. Попут бившег америчког председника Џорџа Буша, који је после пада вредности америчке берзе када је пукао пренадувани балон вредности информатичких компанија, обећао борбу против незаконитости на Волстриту и драстично пооштравање казни за корпоративни криминал, избацивши крилатицу „нема капитализма без савести”.

Међутим, очигледно капитализма без савести и те како има, а будући да ништа од обећаног Буш није учинио, било је за очекивати да 2007. дође поново до пуцања финансијских балона и економско-финансијске кризе која се из САД прелила на цео свет. Највећи део цене спасавања банака платили су порески обвезници, а безмало све корпорације и банке су својим директорима исплатиле милионске бонусе. Ако се изузме инвестициона корпорација „Лиман брадерс”, нико није кажњен.

Корпорација су због тога и спремне на ризичне махинације којим загађују животне средину, крше прописе или људска права. Једноставно, нико их не кажњава. Чак ни потрошачи. Упркос афери „Фолксваген”, продаја аутомобила је у септембру повећана за око шест одсто, док је у САД продаја дизел возила повећана за безмало 16 одсто, нарочито захваљујући повећаној продаји „аудија”, луксузног бренда из „Фолксвагенове” аутомобилске породице.

Ненад Радичевић