Naši se plaše njihovih

Dok nas svet, a i sami sebe, tapše po ramenu za primeran, human i prostosrdačan odnos prema nenadanim gostima – izbeglicama, primetio sam i nešto što odudara od ove idilične slike. Kao i svi koji nismo, ili još uvek nismo, otišli iz ove zemlje, i ja sam u stalnom kontaktu s prijateljima koji su tamo daleko. I dok su oni koji žive i rade baš, baš tamo daleko (Kanada, Amerika, Australija...) puni solidarnosti i razumevanja za ove „hodočasnike evropskog načina života”, oni drugi, koji i nisu toliko daleko (Nemačka, Austrija, Švedska...) nemaju tu vrstu saosećanja. Naprotiv, zgroženi su ovom najezdom tamo nekih izbeglica. Smeta im što „njihove” vlade uopšte dozvoljavaju tim strancima da dolaze u njihove nove „otadžbine”. Danas su oni više zabrinuti za budućnost Austrije od Austrijanaca. Ili su zabrinuti za svoju budućnost? Jer, takoreći, onomad su baš oni s koferom u ruci, pasošem u džepu i mnogo neizvesne nade došli tim putem. Otkud onda toliko nerazumevanja tuđe muke?

Možda zato što Avganistanac s plastičnom kesom u ruci i s azilantskim statusom nije pretnja za posao prosečnom Austrijancu nego prosečnom Balkancu? Jedan takav Avganistanac neće postati prvi komšija Austrijancu nego našem Balkancu itd. Naši se plaše njihovih. Znaju po sebi na šta je sve spreman gladan čovek bez igde ičega. I sad, kad su se taman malo integrisali, dolaze novi. Još gladniji, još očajniji i još drčniji od njih samih. Tu prestaje internet saosećajnost, mukom stečena tolerancija i bilo kakva objektivnost. Tu se samo nastavlja borba za život. Ja sve te naše razumem, ali ne mogu da ih opravdam. Dojučerašnji inferiorni „vernici” postaju listom zabrinuti za budućnost evropske hrišćanske tradicije. „Malo morgen”, kako reče Sloba.

Po podacima Ujedinjenih nacija danas u svetu status izbeglice ima 600 miliona ljudi. Ovih nekoliko stotina hiljada, ili miliona, kako god, samo je kap u moru izbegličke populacije. Ali, ovi ostali nisu krenuli put Evrope. Njihovu muku ne prate televizijske ekipe i nikad nećemo videti čije uniforme nose oni koji ih prskaju suzavcem i ko ih sapliće dok beže preko granice sa detetom u naručju. Njihovi životi ostaju neispričane priče, jer su krenuli u pogrešnom pravcu. Tamo gde je razlika između onih koji imaju i onih koji nemaju – neznatna. Jer svi podjednako nemaju. A mi, gonjeni željom da se ima, podigli smo zidove u sebi i oko sebe, za sve one koji nemaju. Uvek je teskoba veća u malim dušama nego u malim sobama. Na sobi postoje vrata i uvek može da se izađe.

Jerej