Čvorište imena ulica

Ustavi me gospođa, usred grada, stala pred mene, vidim, hoće nešto da pita... Isprsim se, ugrubim glas, zauzmem onu značajnu pozu kao da nema toga što ne znam i na šta ne umem da odgovorim, zagrizem cigaretu da ne vadim ruke iz džepova i procedim: „Izvolite”!

– Oprostite, gde se „seku” Kralja Milana i Kralja Milutina – pita, a bolje da nije. Kud ću, šta ću, gde posle silnog ritualnog kočoperenja da priznam da ne znam i gde ni da li se „seku” slavni kraljevi, ljutito trgnem onu cigaretu iz usana, besno je tresnem o asfalt i viknem:

– Pa kako vas, bre, nije sramota da u tim godinama i dalje verujete u istorijske zablude da su se naši vladari međusobno sekli zarad malo vlasti?! Odakle vam hrabrosti za takvu tvrdnju?... Bolje da ste mi šamar opalili nego što ste me dirnuli u Milana i Milutina! Sad kad ste me „opsovali”, možete i da me ponizite do kraja pretpostavkom da i Kralja Aleksandra negde „seče” Kneginje Zorke, pa „gazi” Kraljice Natalije dok Despot Stefan poluti Cara Dušana, nadvoje... Sram vas bilo – zabradih se u šal i kragnu, okrenuh se i onim sitnim, „uvređenim” koracima odoh ka nekoj od pomenutih ulica.

Čujem, već je sirota ženica zaustavila sledećeg. Možda bude bolje sreće...

Daleko od toga da ne poznajem svoj grad, al` gde me presrete baš u tom čvorištu monarhističkih džada?! Ko će više da popamti koliko ih je i kojom brzinom dobijaju i gube ulice. Ko je po današnjim kriterijumima zaslužan za državu i društvo, već po sutrašnjim nije... Table sa imenima ulica mogu slobodno žvakama da se kače na fasade, jer, žali Bože da se buše i šrafe, kol`ko se često menjaju!

Ne kažem da ne treba. Svako vreme ima svoje heroje i treba im ukazati počast. Međutim, ima i onih vanvremenskih, zanavek jednako značajnih o koje smo se stihijski ogrešili. Često su naši rezovi preduboki i nepravedni, koliko god nas to bolelo da priznamo.

Al` hajde, na stranu i to, evo, čisto praktična, iliti nepraktična strana tog plehanog nećkanja s istorijom:

Ulica u kojoj živim za minulih osam leta tri puta je menjala ime. Ne bih se sada izletao kako se trenutno zove, jer do izlaska teksta možda joj ponovo kumuju...

Elem, šta se dobilo preimenovanjem? Baš ništa! Svi do jednog i dalje je zovemo prvim imenom. Navikli se, a i ništa nismo imali protiv lika i dela preimenovanog revolucionara. Al`, ko pita narod...

Trk svi u SUP da upišemo promenu, pa u banke... da obavestimo o promeni.

Ne prođe mnogo, nekome od „mislećih” pade na um da je indonežanski rodoljubivi pesnik mnogo bolje rešenje od zaslužnog malezijskog odgajivača iguana, pa `ajde, sve opet ukrug. Poštar Ljubiša nam je siromah i osedeo i tri čira nakalemio...

Šalu na stranu, zaista je toliko ulica čiji nazivi stanovnicima Beograda baš ništa ne znače, koliko god bila slavna njihova imena. Valjda bi i o tome trebalo voditi računa? Ako li je već, bezmalo, svejedno, Duško Dugouško i Pantelija iz „Maratonaca” su punopravni kandidati za dobijanje neke od ulica. Poznatiji su širokim narodnim masama od polovine sa aktuelnog plana grada.

Sve u svemu, ne znam ko sve ima svoju štraftu u Beogradu, ali znam ko nema: Branko Pešić, možda i najbolji gradonačelnik kojeg je naš grad imao. Kako se njega niko ne seti, u tom razbacivanju s tablama?! Ne verujem da bi japanski bonsai majstor imao nešto protiv da sačeka do naredne podele...

Mada, nastavi li se istim ritmom svako od nas će još za života dočekati svoja tri dana da neka od ulica ponese njegovo ime.

Bez iole skromnosti kažem da jedva čekam svoj red. Stajaću na vr` liste i sačekivati namernike da se domaćinski izljubim sa njima i kažem pokoju o istoriji te kaldrme.

Posle ta tri dana, tablu pod mišku, žvake u kantu i ponovo u red.

Komšo izvoli, evo te prozivaju da se „okačiš”...