Чвориште имена улица

Устави ме госпођа, усред града, стала пред мене, видим, хоће нешто да пита... Испрсим се, угрубим глас, заузмем ону значајну позу као да нема тога што не знам и на шта не умем да одговорим, загризем цигарету да не вадим руке из џепова и процедим: „Изволите”!

– Опростите, где се „секу” Краља Милана и Краља Милутина – пита, а боље да није. Куд ћу, шта ћу, где после силног ритуалног кочоперења да признам да не знам и где ни да ли се „секу” славни краљеви, љутито тргнем ону цигарету из усана, бесно је треснем о асфалт и викнем:

– Па како вас, бре, није срамота да у тим годинама и даље верујете у историјске заблуде да су се наши владари међусобно секли зарад мало власти?! Одакле вам храбрости за такву тврдњу?... Боље да сте ми шамар опалили него што сте ме дирнули у Милана и Милутина! Сад кад сте ме „опсовали”, можете и да ме понизите до краја претпоставком да и Краља Александра негде „сече” Кнегиње Зорке, па „гази” Краљице Наталије док Деспот Стефан полути Цара Душана, надвоје... Срам вас било – забрадих се у шал и крагну, окренух се и оним ситним, „увређеним” корацима одох ка некој од поменутих улица.

Чујем, већ је сирота женица зауставила следећег. Можда буде боље среће...

Далеко од тога да не познајем свој град, ал` где ме пресрете баш у том чворишту монархистичких џада?! Ко ће више да попамти колико их је и којом брзином добијају и губе улице. Ко је по данашњим критеријумима заслужан за државу и друштво, већ по сутрашњим није... Табле са именима улица могу слободно жвакама да се каче на фасаде, јер, жали Боже да се буше и шрафе, кол`ко се често мењају!

Не кажем да не треба. Свако време има своје хероје и треба им указати почаст. Међутим, има и оних ванвременских, занавек једнако значајних о које смо се стихијски огрешили. Често су наши резови предубоки и неправедни, колико год нас то болело да признамо.

Ал` хајде, на страну и то, ево, чисто практична, илити непрактична страна тог плеханог нећкања с историјом:

Улица у којој живим за минулих осам лета три пута је мењала име. Не бих се сада излетао како се тренутно зове, јер до изласка текста можда јој поново кумују...

Елем, шта се добило преименовањем? Баш ништа! Сви до једног и даље је зовемо првим именом. Навикли се, а и ништа нисмо имали против лика и дела преименованог револуционара. Ал`, ко пита народ...

Трк сви у СУП да упишемо промену, па у банке... да обавестимо о промени.

Не прође много, некоме од „мислећих” паде на ум да је индонежански родољубиви песник много боље решење од заслужног малезијског одгајивача игуана, па `ајде, све опет укруг. Поштар Љубиша нам је сиромах и оседео и три чира накалемио...

Шалу на страну, заиста је толико улица чији називи становницима Београда баш ништа не значе, колико год била славна њихова имена. Ваљда би и о томе требало водити рачуна? Ако ли је већ, безмало, свеједно, Душко Дугоушко и Пантелија из „Маратонаца” су пуноправни кандидати за добијање неке од улица. Познатији су широким народним масама од половине са актуелног плана града.

Све у свему, не знам ко све има своју штрафту у Београду, али знам ко нема: Бранко Пешић, можда и најбољи градоначелник којег је наш град имао. Како се њега нико не сети, у том разбацивању с таблама?! Не верујем да би јапански бонсаи мајстор имао нешто против да сачека до наредне поделе...

Мада, настави ли се истим ритмом свако од нас ће још за живота дочекати своја три дана да нека од улица понесе његово име.

Без иоле скромности кажем да једва чекам свој ред. Стајаћу на вр` листе и сачекивати намернике да се домаћински изљубим са њима и кажем покоју о историји те калдрме.

После та три дана, таблу под мишку, жваке у канту и поново у ред.

Комшо изволи, ево те прозивају да се „окачиш”...