Rizničar srpskih reči

Mi­ro Vuk­sa­no­vić je du­go­go­di­šnji ri­zni­čar Ma­ti­ce srp­ske i SA­NU, aka­de­mik, a naj­pre pi­sac, još od „Po­li­ti­ki­ne“ na­gra­de za pri­ču 1975. Do sa­da je na­pi­sao 20 knji­ga. Do­bit­nik je na­ših naj­u­gled­ni­jih na­gra­da za knji­žev­nost. Pre­po­zna­tljiv je kao ču­var i ba­šti­nik srp­sko­ga je­zi­ka, ka­ko sa­vre­me­nog, ta­ko i ar­ha­ič­nog. On je i tvo­rac no­vo­stvo­re­nih re­či. 

Naj­vi­še ga zna­mo po Se­mo­lju, zbir­noj me­ta­fo­ri ko­jom se ime­nu­je mno­štvo. Za nje­ga je to ras­kov­nič­ka reč ko­ja otva­ra put do či­ta­nja. Ta­ko je na­sta­la tri­lo­gi­ja pr­vih srp­skih ro­ma­na u ko­ji­ma je ju­nak – je­zik, što je i po­vod za ovaj raz­go­vor. Po­e­ti­ka mu je u sa­moj re­či, u po­vrat­ku u de­tinj­stvo, u pri­ča­nju o se­bi, u sum­nja­ma i me­stu ro­đe­nja. Ka­že da su reč­ni­ci naj­bo­lje knji­ge, da je u nji­ma na­še pam­će­nje. Mo­že­mo re­ći da je ce­lo­kup­no nje­go­vo de­lo za­sno­va­no na re­či­ma i nji­ho­vim mno­go­broj­nim zna­če­nji­ma. Stva­ra ga ta­ko što od na­đe­nih, za­pi­sa­nih, upam­će­nih i smi­šlje­nih re­či pra­vi azbuč­ni ras­po­red ko­ji ka­sni­je pre­ra­đu­je i do­ra­đu­je.

U knji­zi Si­la­zak u reč ka­že­te da se s na­ma ni­šta ne za­vr­ša­va, ni­ti s na­ma po­či­nje, ni je­zik. Da li je da­nas srp­ski je­zik ugro­žen? 

Je­zik je ži­va po­ja­va. Rađa se, ra­ste, gra­na se i ne­sta­je. Ne zna­mo ko­li­ko je­zi­ka ima svet. Ne­ko ka­že oko tri hi­lja­de, a ne­ko još to­li­ko. Raz­li­ke se ja­vlja­ju jer ni­smo na­či­sto šta je je­zik, a šta je nje­gov deo.  Mi smo to­me do­da­li ori­gi­na­lan pri­log. Svi lju­di, u sva­kom za­ni­ma­nju, stva­ra­ju re­či. S ne­stan­kom sta­rih za­ni­ma­nja i po­slo­va gu­bi­mo ro­je­ve re­či. S no­vim po­ja­va­ma je­zik se ob­na­vlja. Me­đu­tim, glav­ni­na osta­je, me­nja se i po­de­ša­va. To je oso­bi­na i srp­skog je­zi­ka, ko­ji je­ste ugro­žen kao i na­rod ko­jem pri­pa­da; spo­lja od pre­te­ra­ne slu­žbe tu­đi­ca­ma, iz­nu­tra na­šom ne­u­ko­šću. 

Ka­že­te da su re­či ma­la ču­da, u nji­ma je na­ša su­šti­na, ima li kra­ja pri­či i pri­ča­nju?

Reč je stvo­ri­la mi­sle­ćeg čo­ve­ka. Kad bi nam ne­ko od­u­zeo moć go­vo­ra, ne bi se zna­lo da nas ima. Pri­po­ve­da­nje je naj­pri­rod­ni­ja ljud­ska po­tre­ba. Velj­ko Pe­tro­vić je već re­kao: „Raz­go­vo­ru ni­kad kra­ja“. To je iz­re­ka, ali i isti­na. Sa­mo što bi­smo ma­lo vi­še mo­ra­li da bri­ne­mo o iz­re­ka­ma i isti­na­ma.

Ka­ko pi­sac naj­bo­lje ču­va svoj je­zik i ne­gu­je nje­go­vo bi­će, bu­du­ći da ste Vi mno­ge re­či svo­ga za­vi­ča­ja otr­gli od za­bo­ra­va?

I ne­ka­da­šnje i sa­da­šnje re­či ima­ju dva si­gur­na me­sta. Jed­no obez­be­đu­ju lek­si­ko­gra­fi u reč­ni­ci­ma, a dru­go pi­sci u knji­žev­no­sti. Ve­ru­je se da ima­mo oko po­la mi­li­o­na srp­skih re­či, a da u sva­ko­dnev­nom go­vo­ru ko­ri­sti­mo ne­što ma­nje od hi­lja­de. Pi­scu je du­žnost da uzi­ma sve re­či iz ma­ter­njeg go­vo­ra. Mo­je knji­ge su „ne­ra­zu­mlji­ve” oni­ma ko­ji ni­su na­u­či­li svoj je­zik. Oni ne zna­ju da ne­ma ne­po­zna­tih no da ima za­tu­re­nih re­či. Pi­sac je stvor ko­ji mo­ra da pam­ti ka­ko zbo­re pre­dak i na­sled­nik.

Mno­gi da­nas ospo­ra­va­ju de­lo i zna­čaj Vu­ka Ka­ra­dži­ća, iako pi­šu nje­go­vim pi­smom i je­zi­kom. Za­što je za Vas Vu­kov Srp­ski rječ­nik „knji­ga pred knji­ga­ma“?

Vuk je svoj po­sao oba­vljao pe­de­set go­di­na. Na­ma je tre­ba­lo isto to­li­ko, po­la ve­ka, od 1964. do 2014, da ob­ja­vi­mo nje­go­va sa­bra­na de­la. Tek sa­da Vu­ka ima­mo u ce­li­ni. Du­žnost nam je da sve to pro­u­či­mo i po­tvr­di­mo da po­vrat­ka ne­ma. Nje­gov Srp­ski rječ­nik je knji­ga pred knji­ga­ma no­vi­je srp­ske knji­žev­no­sti, za­če­tak na­šeg en­ci­klo­pe­dij­skog i reč­nič­kog ro­ma­na. Ni­ko od Vu­ka ni­je po­be­gao i kad mu se uči­ni­lo da je to us­peo.

U va­šem ču­de­snom lin­gvi­stič­kom na­po­ru ju­nak Se­molj go­re, Se­molj ze­mlje i Se­molj lju­di je reč. Šta je uzrok ta­kvom ro­man­si­ra­nju? 

Po­sre­ći­lo mi se da u 2.706 od­red­ni­ca, na hi­lja­du i po stra­ni­ca, u raz­li­či­tim li­te­rar­nim po­stup­ci­ma, pri­ka­žem šta mo­že slo­bod­na reč. Glav­ni po­sao pi­sca je­ste da se bo­ri za ta­kvu slo­bo­du. Ako je osvo­ji, imao je raz­lo­ga da pi­še.

Ka­ko sa­gle­da­va­te slo­je­ve srp­skog je­zi­ka kao po­kre­tač i glav­ni ured­nik An­to­lo­gij­ske edi­ci­je De­set ve­ko­va srp­ske knji­žev­no­sti?

Po­sto­ji do­ku­men­tar­ni film u ko­jem Dra­go­slav Sre­jo­vić ob­ja­šnja­va ka­ko su na­sta­ja­le na­sla­ge u Vin­či. Ta­mo se vi­di ka­ko je sva­ka ci­vi­li­za­ci­ja osta­vi­la svoj trag i ka­ko je tlo na­ra­sta­lo. Jed­na­ko ta­ko po­sto­je na­no­si u srp­skom je­zi­ku. U mi­le­ni­ju­mu srp­ske knji­žev­no­sti vi­dlji­vi su svi slo­je­vi na­šeg je­zi­ka, pred­vu­kov­ski i vu­kov­ski, ije­kav­ski i ekav­ski, od­sva­kud gde su Sr­bi po svo­me na­či­nu osta­vlja­li za­pis. Sve je to na­še, a da bi­smo ga raz­u­me­li, pre­zen­tu­je­mo ga sa­vre­me­nim pi­smom i pra­vo­pi­som, pri­rod­nim po­stup­kom, kao i sav učen svet.

U svo­joj stu­di­ji o Srp­skom rječ­ni­ku iz­ne­li ste svo­ju za­mi­sao „ide­al­nog reč­ni­ka”. Da li je ta­kav po­stu­pak mo­guć?

Je­dan ta­kav pri­mer ima­mo. Ura­dio ga je Vuk. Me­đu­tim, Vuk ni­je uzi­mao pri­me­re iz knji­ga srp­skih pi­sa­ca. Da­nas ško­lo­va­ni lek­si­ko­gra­fi mo­gu struč­no da opi­su­ju sva­ku reč, a an­to­lo­gi­ča­ri da im po­ma­žu (sa de­se­tak mi­li­o­na li­sti­ća sa is­pi­si­ma) u bi­ra­nju re­če­ni­ca i sti­ho­va ko­ji­ma se re­či ob­ja­šnja­va­ju. Ali, ni­su an­to­lo­gij­ski pri­me­ri pri­vi­le­gi­ja knji­žev­no­sti. U „Flo­ri Sr­bi­je“, u opi­si­ma bi­lja­ka, bes­kraj­ni su ni­zo­vi ime­ni­ca ko­je su za­vo­dlji­ve kao re­če­ni­ce Mi­lan­ko­vi­ća ili Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća. Zna­ju to na­ši lek­si­ko­gra­fi, ali po­ne­kad ima­ju od­vi­še po­ve­re­nja u ono što su sa­mi za­be­le­ži­li. 

Da li nam da­nas in­ter­net od­ma­že ili po­ma­že? Gde smo mi u ko­ri­šće­nju tog ču­da ka­da je reč o je­zi­ku?

In­ter­net je kao ogrom­na pu­či­na. Na njoj su sve­tlo­sni od­sja­ji i ot­pad ko­ji pli­va. Do­la­zi­mo do ve­sti br­zo, ali ako ni­smo opre­zni, mo­že­mo bi­ti za­ve­de­ni. Ta­mo se či­nje­ni­ce osta­vlja­ju bez re­da i struč­ne pro­ve­re. Osim to­ga, in­ter­net­ske mre­že su je­di­na me­sta gde lju­di u tek­sto­vi­ma mo­gu bi­ti pso­va­ni, kle­ve­ta­ni i ru­že­ni, a da se to ne sma­tra kri­vič­nim de­lom. Ta­kve rad­nje pod­sti­ču mr­žnju i ru­žan je­zik.

Ka­kvo je sta­nje u na­šim elek­tron­skim i štam­­pa­nim me­di­ji­ma gle­de je­zi­ka i pi­sma?

Osim ugled­nih iz­u­ze­ta­ka, u me­di­ji­ma se ču­ju i pri­mi­tiv­na ka­zi­va­nja, ne­pra­vi­lan go­vor, re­či bez smi­sla i s po­gre­šnim na­gla­sci­ma. To­li­ko se ubr­za­va­mo i da­je­mo dnev­noj po­li­ti­ci da usko­ro ne­će­mo ume­ti ni da pu­nom re­če­ni­com upi­ta­mo šta nam se do­go­di­lo i ume­sto re­či­ma spo­ra­zu­me­va­će­mo se ot­ku­ca­ji­ma ra­znih ure­đa­ja. Mo­žda je u ču­va­nju je­zi­ka na­ša šan­sa u za­o­sta­lo­sti.