Upotreba sile

 Davne 1962. Kenedi i Hruščov bili su simboli pregrevanja hladnog rata. Zamalo da se pobiju oko Kube, a ipak su nekako izbegli kataklizmični obračun u najavi. Kenedi beše harizmatični predsednik, onaj koji je ostvario američki san, a Nikita Sergejevič partijski aparatčik iz Staljinova šinjela, čovek koji je prvi rušio njegov kult. Taj sudar danas izgleda kao patinirani film iz Kinoteke. Hladni rat je okončan raspadom Varšavskog pakta, Kenedi je sa svojom porodicom nestao, a ostalo je prokletstvo klana. Hruščov je smenjen i otišao je bez mnogo traga u sovjetskoj istoriji, izuzmemo li onaj obračun sa mrtvim Staljinom.

Odnos snaga danas sasvim je drugačiji, jer se drugačije i meri. Amerika je stožer alijanse, a Rusija se sama, bez čelne uloge u bilo kakvom vojnom bloku, uzdigla do sile koja je NATO-u u najmanju ruku ravna.

To pokazuje novo lice ruskog vojnog eksponiranja, ali da je to jedini parametar u merenju snaga, bio bi svakako nedovoljan. Da bi postala vodeća vojna sila, Rusija je prethodno morala da aktivira decenijama razarane ekonomske potencijale, informativni sistem, unutrašnju, spoljnu politiku i diplomatiju.

Ključni opit u odmeravanju snaga ogledao se najpre u ukrajinskoj krizi. Razlozi za njeno nastajanje i odvijanje su mnogobrojni i slojeviti, ali najvažniji je odbijanje Moskve da joj se alijansa suviše približi, odnosno da je otera dalje od svojih granica. I to je Lavrov jasno rekao: ako Zapad nastavi sa instaliranjem svojih sistema u blizini Rusije, svakako slede protivmere.

Sankcije su Rusiji svakako nanele štetu, ali su i osakatile privrede nekih zemalja koje su ih uvele. Ipak se smatralo, naročito u Vašingtonu, da će Rusija početi da posrće, pa će u skladu s tim i njena vojna moć biti relativizovana.

Na samom početku intervencije u Siriji Rusi su priredili Zapadu dva krupna iznenađenja: prvo, to što je do intervencije uopšte došlo, i drugo, tehnološka supremacija u pogađanju ciljeva „iz svih pozicija“

Postoje bar tri grupe razloga zašto se Putin sa svojim ratnim štabom odlučio na akciju. Prva, da zaštiti pozicije Rusije u Siriji. Da pokaže Amerikacima kako i Moskva ume da brani svoje nacionalne interese izvan matične teritorije. Druga, da proveri moć nove generacije borbenih sredstava i operativnu efikasnost intervidovske komande. Treća, da poruči najvećem mogućem protivniku da šale nema, i da Kremlj čini sve drugo, ali se ne šali.

Naravno da su se i ovde i na drugim mestima u svetu pojavile trijumfalističke, skoro euforične ocene o Putinovoj ličnoj snazi i njegovoj harizmi koja se nesmetano realizuje kao ubedljiva vojnička nadmoć. Kao i u svakom procesu građenja kulta, projekcija njegove moći je data u mitskim dimenzijama, ali njegov lični pečat u globalnom odnosu snaga svakako je ubedljiv i snažan.

Obračun s takozvanom islamskom državom već godinama je u tami i prašini. U Siriji, Libiji, na njihovim obodima, u virtualnom Kurdistanu, ne može se razabrati ko tačno s kim i protiv koga ratuje. Turska intervencija protiv terorista pretvorila se u napade na Kurde, koji uspešno ratuju protiv njih. Vašington optužuje Putina da manje gađa borce „islamske države“, a mnogo više sirijsku „umerenu opoziciju“.

Dakle i Rusima, i svima koji tvrde da je uništenje fanatika ključni cilj, nije lako da odrede mete, a to je, ako uopšte žele, još teže Amerikancima. Mada, samo bombama i krstarećim raketama posao se ne može završiti. Valjalo bi moćnim trupama više godina krstariti pustinjom, ali i jedna i druga velika sila imaju jako loše iskustvo sa oklopnim snagama i motorizovanom pešadijom na terenu. Lako je ući a skoro nemoguće izaći i pre toga proglasiti pobedu. Strategija bežanja od trijumfa nosi strašne žrtve i traume, ruski avganistanski sindrom je još gori od američkog vijetnamskog.

I jedna i druga velika sila, dakle, manje su posvećene rešavanju problema fanatičnog terorizma. Mnogo više daju na očuvanje prestiža, pokazivanju snage i traganju za interesima. Što je više moći, prostori ostvarivanja interesa su sve dalji. Čini se da uz otkrivanje odnosa snaga, koje Rusiji omogućuje prednost, za Moskvu više nema granica, čak i uz ljutito protivljenje Vašingtona i Brisela. Kremlj jedva da se i obazire na Obamu.

Prednost Moskve, čak i u relativno podjednako popunjenim arsenalima, jeste u operativnoj mobilnosti. Putinov Generalštab je u moći da svaku odluku donese neposredno i naredi njeno sprovođenje, dok NATO ipak postaje sve inertniji, i u vremenskoj stisci zbog mogućeg oklevanja ključnih članica, recimo Nemačke. U munjevitim akcijama koje su danas skoro isključivi model delovanja, vreme kao prostor je presudni faktor, a Moskva tom vrednošću raspolaže mnogo suverenije. Opstanak alijanse će svakako zavisiti od temeljne redefinicije njene operativnosti, a i to zahteva mnogo vremena.

Ma kolika bila nadmoć bilo koje sile, ona ne dovodi do dominacije, nego samo do ravnoteže realnih pretnji. Što se nas tiče, u odnosu velikih, nalazimo se na samoj margini sa sumnjivim savezništvima na obe strane. U projekciji mogućih sukoba niko neće ratovati za nas, ali, na sreću, ni protiv nas.