Употреба силе

 Давне 1962. Кенеди и Хрушчов били су симболи прегревања хладног рата. Замало да се побију око Кубе, а ипак су некако избегли катаклизмични обрачун у најави. Кенеди беше харизматични председник, онај који је остварио амерички сан, а Никита Сергејевич партијски апаратчик из Стаљинова шињела, човек који је први рушио његов култ. Тај судар данас изгледа као патинирани филм из Кинотеке. Хладни рат је окончан распадом Варшавског пакта, Кенеди је са својом породицом нестао, а остало је проклетство клана. Хрушчов је смењен и отишао је без много трага у совјетској историји, изузмемо ли онај обрачун са мртвим Стаљином.

Однос снага данас сасвим је другачији, јер се другачије и мери. Америка је стожер алијансе, а Русија се сама, без челне улоге у било каквом војном блоку, уздигла до силе која је НАТО-у у најмању руку равна.

То показује ново лице руског војног експонирања, али да је то једини параметар у мерењу снага, био би свакако недовољан. Да би постала водећа војна сила, Русија је претходно морала да активира деценијама разаране економске потенцијале, информативни систем, унутрашњу, спољну политику и дипломатију.

Кључни опит у одмеравању снага огледао се најпре у украјинској кризи. Разлози за њено настајање и одвијање су многобројни и слојевити, али најважнији је одбијање Москве да јој се алијанса сувише приближи, односно да је отера даље од својих граница. И то је Лавров јасно рекао: ако Запад настави са инсталирањем својих система у близини Русије, свакако следе противмере.

Санкције су Русији свакако нанеле штету, али су и осакатиле привреде неких земаља које су их увеле. Ипак се сматрало, нарочито у Вашингтону, да ће Русија почети да посрће, па ће у складу с тим и њена војна моћ бити релативизована.

На самом почетку интервенције у Сирији Руси су приредили Западу два крупна изненађења: прво, то што је до интервенције уопште дошло, и друго, технолошка супремација у погађању циљева „из свих позиција“

Постоје бар три групе разлога зашто се Путин са својим ратним штабом одлучио на акцију. Прва, да заштити позиције Русије у Сирији. Да покаже Америкацима како и Москва уме да брани своје националне интересе изван матичне територије. Друга, да провери моћ нове генерације борбених средстава и оперативну ефикасност интервидовске команде. Трећа, да поручи највећем могућем противнику да шале нема, и да Кремљ чини све друго, али се не шали.

Наравно да су се и овде и на другим местима у свету појавиле тријумфалистичке, скоро еуфоричне оцене о Путиновој личној снази и његовој харизми која се несметано реализује као убедљива војничка надмоћ. Као и у сваком процесу грађења култа, пројекција његове моћи је дата у митским димензијама, али његов лични печат у глобалном односу снага свакако је убедљив и снажан.

Обрачун с такозваном исламском државом већ годинама је у тами и прашини. У Сирији, Либији, на њиховим ободима, у виртуалном Курдистану, не може се разабрати ко тачно с ким и против кога ратује. Турска интервенција против терориста претворила се у нападе на Курде, који успешно ратују против њих. Вашингтон оптужује Путина да мање гађа борце „исламске државе“, а много више сиријску „умерену опозицију“.

Дакле и Русима, и свима који тврде да је уништење фанатика кључни циљ, није лако да одреде мете, а то је, ако уопште желе, још теже Американцима. Мада, само бомбама и крстарећим ракетама посао се не може завршити. Ваљало би моћним трупама више година крстарити пустињом, али и једна и друга велика сила имају јако лоше искуство са оклопним снагама и моторизованом пешадијом на терену. Лако је ући а скоро немогуће изаћи и пре тога прогласити победу. Стратегија бежања од тријумфа носи страшне жртве и трауме, руски авганистански синдром је још гори од америчког вијетнамског.

И једна и друга велика сила, дакле, мање су посвећене решавању проблема фанатичног тероризма. Много више дају на очување престижа, показивању снаге и трагању за интересима. Што је више моћи, простори остваривања интереса су све даљи. Чини се да уз откривање односа снага, које Русији омогућује предност, за Москву више нема граница, чак и уз љутито противљење Вашингтона и Брисела. Кремљ једва да се и обазире на Обаму.

Предност Москве, чак и у релативно подједнако попуњеним арсеналима, јесте у оперативној мобилности. Путинов Генералштаб је у моћи да сваку одлуку донесе непосредно и нареди њено спровођење, док НАТО ипак постаје све инертнији, и у временској стисци због могућег оклевања кључних чланица, рецимо Немачке. У муњевитим акцијама које су данас скоро искључиви модел деловања, време као простор је пресудни фактор, а Москва том вредношћу располаже много сувереније. Опстанак алијансе ће свакако зависити од темељне редефиниције њене оперативности, а и то захтева много времена.

Ма колика била надмоћ било које силе, она не доводи до доминације, него само до равнотеже реалних претњи. Што се нас тиче, у односу великих, налазимо се на самој маргини са сумњивим савезништвима на обе стране. У пројекцији могућих сукоба нико неће ратовати за нас, али, на срећу, ни против нас.