Da, Jense, moraš da razgovaraš s Rusijom

Nedavno je Torvald Stoltenberg postao počasni građanin Beograda, a to je i zaslužio. Možda najviše zbog svoje uloge u pregovorima i tihoj diplomatiji koja je dovela do Erdutskog sporazuma. Po mom mišljenju, bio je to jedan od najvažnijih dogovora tokom ratova na Balkanu jer je sprečio pun obim vojnih sukoba između JNA i hrvatskih snaga u istočnoj Slavoniji. „Stoli”, kako smo ga zvali, bio je gospodstveni diplomata starog kova. Tih, promišljen, u njemu nije bilo ni traga arogancije niti netolerantnosti prema različitim mišljenjima, koja postoji među današnjim generacijama uključujući, nažalost, i njegovog sina Jensa, sadašnjeg generalnog sekretara arogantne alijanse – NATO-a.

Čim čujem da je mlađi Stoltenberg dao neku izjavu u ime NATO-a na nekom međunarodnom skupu na visokom nivou, ili u Briselu, unapred znam da će ona biti puna hvalisanja i da, istovremeno, neće biti u saglasju s realnom snagom, tj. posrtanjem NATO-a. Osim kada izjave daje kod kuće.

Ove nedelje u Stavangeru Stoltenberg je, kako su preneli mediji, rekao: „Moramo da komuniciramo sa Rusijom jer Rusija neće nestati i pokušaj izolacije te zemlje nije alternativa budući da je Rusija naš najveći sused. Stoga, ideja o izolaciji Rusije nije dobra za nas niti za svetsku stabilnost.” Stoltenberg je dodao da je Rusija članica Saveta bezbednosti UN, tako da će na jedan ili drugi način ona biti uključena u bilo koje rešenje koje bude pronađeno, bez obzira na to da li je reč o hemijskom oružju u Siriji, dogovoru o nuklearnom programu u Iranu, političkom rešenju kojim se može okončati rat u Siriji ili bilo kojem drugom velikom problemu.

Hvala Bogu, eto malo razuma koji dolazi iz NATO-a i uviđanja da će ta alijansa morati da bude uključena u politička rešenja situacija u Ukrajini i Siriji, umesto poziranja na rubu društvenih mreža, uz emitovanje agresivnih šumova koji jednostavno nisu u saglasju s njenim akcijama ili zvanično obelodanjenim namerama.

Istina je da je NATO – kao odbrambena alijansa koja je sama sebe možda i smrtno ranila primajući mnoštvo novih članica i koja u poslednjih dvadeset godina konstantno smanjuje budžet za odbranu – svojim reakcijama slabo dotakao stratege u Moskvi još od ruske invazije na Krim. Jedna od prvih reakcija na događaje na Krimu bilo je gašenje Saveta Rusije i NATO-a, jedinog mesta u okviru alijanse na kojem su te dve vojne sile mogle da razgovaraju. Ostale reakcije svele su se na povećanje snaga za brzo reagovanje, koje je, inače, teško mobilisati, uz podizanje nivoa gotovosti i slanje malog broja vojnika na Istok. „Britanske trupe pojačaće prisustvo u baltičkim državama”, bio je jedan od nedavnih naslova u novinama na Ostrvu. Kako da ne, utrenirati sto vojnika i premeštati ih iz države u državu na svakih šest meseci! U Moskvi kolena već klecaju!

Ukoliko bismo mogli da verujemo onome što Stoltenberg izjavljuje kod kuće onda je NATO, uz još neke zapadne lidere, priznao da bi moralo da se uđe u političke razgovore s Rusijom. Za to bi trebalo Bogu biti zahvalan. U vojnom smislu NATO je, uz svoje tri nuklearne sile, snažniji od Rusije. Ekonomski, nema dileme. Ali, istina je da je Putin bolje igrao svojim slabijim kartama nego što su Obama i NATO to učinili sa svojim štihovima. Rusija je sada nezaobilazan igrač. Putin je sledio jednostavne ciljeve koje je bilo prilično jednostavno dostići i koji su odgovarali sadašnjoj snazi Rusije. U Ukrajini je imao jedan cilj – sprečiti tu zemlju da se približi EU i pridruži NATO-u. Nikada zaista nije bio zainteresovan da osvoji Ukrajinu. Status kvo koji tamo sada vlada dovoljan je da mu obezbedi ostvarenje njegovog ključnog cilja – bez EU, bez NATO-a. Putin je lako iskoristio umerenu silu dok je nekome drugom bilo teško da odgovori na to a da istovremeno ne započne sukob u kojem niko ne bi bio pobednik. Putinovi ciljevi u Siriji jednako su jednostavni i realni. On želi da očuva Asadov režim kao politički entitet koji je ujedno i prostor ruskog uticaja, ali i deo svakog budućeg političkog dogovora.

Da, Jens, moraš da razgovaraš s Rusijom ne zato što je to znak slabosti već zato što je politički sporazum neophodan u Ukrajini i Siriji zarad tih jadnih ljudi koji tamo žive. Prazna retorika i hvalisanje nikad nisu dovoljni.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN