Kastro i njegovo šestoro dece

Specijalno za „Politiku“
Sada već bivši dugogodišnji doajen među svetskim diktatorima, šef kubanske revolucije Fidel Kastro je posejao seme revolucije u Latinskoj Americi, ali je bio dosta uspešan i sa semenom ljudske vrste – prema zvaničnim statistikama ima šestoro dece (svi su sinovi, da su živi i zdravi, najstariji se zove Fidel, odnosno Fidelito, svima ostalima, od druge žene, imena počinju na A). Ovim povodom nauka je već zaključila da veliki broj dece među diktatorima i autokratima nije izuzetak, naprotiv, pre bi se reklo da je pravilo...

U ekonomskoj studiji pod naslovom „Zašto nedemokratske vođe imaju više dece?” tim fenomenom se bave dva američka istraživača – Dastin Beket i Gregori D. Hes (prvi je član Saveta guvernera FED, tj. američke centralne banke). Sakupili su i izučili podatke iz čak 221 zemlje sveta. Proizašlo je da nedemokratski lideri imaju u proseku 1,5 do 2,5 deteta više nego lideri u demokratski biranim garniturama. Pri tome prosečno na jednog lidera dolazi 3,4 dece, od toga 1,8 sinova. Uzimano je u obzir i da li su u pitanju monarhije.

Poznato je da od vrste političkog režima dosta zavisi ekonomska snaga i razvoj zemlje. Za političke lidere je zato po definiciji važno „preživeti” – ostati na funkciji, odnosno održati onaj režim u kome su oni lideri. U demokratskim zemljama čelni političari se smenjuje u kratkim, redovnim, zakonom ograničenim intervalima, tako da je u poslednjih 200 godina prosečno doba na funkciji iznosilo nešto manje od šest godina.

Nasuprot tome, autokratski vladari su na funkciji bili u proseku 21 godinu. Deca u takvom slučaju, prema zaključke ove studije, dobijaju na značaju kao nekakav transmisioni mehanizam koji omogućava predaju moći sukcesoru koji je sa autokratom povezan onom najizrazitijom vezom – krvnom.

Što više dece ima diktator odnosno autokrata, tim više se snižava očekivani rizik neuspeha pri predavanju žezla moći nasledniku. Uspeh u generacijskom osveženju omogućava vladajućoj dinastiji ili porodici da dobije „rentu u vladanju” – ekonomske i druge koristi iz svog visokog položaja. Porodično poverenje i briga mogu poboljšati ugled nedemokratskih vladalaca, iako je to, može se reći, njihova prirodnija crta. Jer, veliki broj dece koju imaju nije izraz nekakvog altruizma, više je plod ekonomske kalkulacije – renta iz vladanja je mnogo viša od troškova rađanja i podizanja brojnog potomstva.

Egocentrični i egoistični diktatori decu vide kao sredstvo za održanje „svoje krvi” na vlasti i u moći onda kada oni sami to više ne budu mogli. Što više dece, to je veća renta iz vladanja koju vladalac i u budućnosti „cedi” iz stanovništva.