Кастро и његовo шесторо деце

Специјално за „Политику“
Сада већ бивши дугогодишњи доајен међу светским диктаторима, шеф кубанске револуције Фидел Кастро је посејао семе револуције у Латинској Америци, али је био доста успешан и са семеном људске врсте – према званичним статистикама има шесторо деце (сви су синови, да су живи и здрави, најстарији се зове Фидел, односно Фиделито, свима осталима, од друге жене, имена почињу на А). Овим поводом наука је већ закључила да велики број деце међу диктаторима и аутократима није изузетак, напротив, пре би се рекло да је правило...

У економској студији под насловом „Зашто недемократске вође имају више деце?” тим феноменом се баве два америчка истраживача – Дастин Бекет и Грегори Д. Хес (први је члан Савета гувернера ФЕД, тј. америчке централне банке). Сакупили су и изучили податке из чак 221 земље света. Произашло је да недемократски лидери имају у просеку 1,5 до 2,5 детета више него лидери у демократски бираним гарнитурама. При томе просечно на једног лидера долази 3,4 деце, од тога 1,8 синова. Узимано је у обзир и да ли су у питању монархије.

Познато је да од врсте политичког режима доста зависи економска снага и развој земље. За политичке лидере је зато по дефиницији важно „преживети” – остати на функцији, односно одржати онај режим у коме су они лидери. У демократским земљама челни политичари се смењује у кратким, редовним, законом ограниченим интервалима, тако да је у последњих 200 година просечно доба на функцији износило нешто мање од шест година.

Насупрот томе, аутократски владари су на функцији били у просеку 21 годину. Деца у таквом случају, према закључке ове студије, добијају на значају као некакав трансмисиони механизам који омогућава предају моћи сукцесору који је са аутократом повезан оном најизразитијом везом – крвном.

Што више деце има диктатор односно аутократа, тим више се снижава очекивани ризик неуспеха при предавању жезла моћи наследнику. Успех у генерацијском освежењу омогућава владајућој династији или породици да добије „ренту у владању” – економске и друге користи из свог високог положаја. Породично поверење и брига могу побољшати углед недемократских владалаца, иако је то, може се рећи, њихова природнија црта. Јер, велики број деце коју имају није израз некаквог алтруизма, више је плод економске калкулације – рента из владања је много виша од трошкова рађања и подизања бројног потомства.

Егоцентрични и егоистични диктатори децу виде као средство за одржање „своје крви” на власти и у моћи онда када они сами то више не буду могли. Што више деце, то је већа рента из владања коју владалац и у будућности „цеди” из становништва.