Kosovo, nasilno stvorena država

Problem Kosova i Metohije je težak za rešavanje. Nije čudo što se čak i jedan predsednik SANU na njemu spotakao. A postoji mnogo primera u istoriji razvoja država i društvenih zajednica koji navode na zaključak da Srbija, u današnjim okolnostima, ne treba da prizna Kosovo.

Osnovni princip teorije države i prava jeste da je legitimna ona država koja je pravna, što znači da se ne zasniva na principima koji ugrožavaju neke zajednice njenih građana u podjednakoj raspodeli prava. To znači: legitimna pravna država je ona koja se zasniva bar na tri sledeća principa: jednakim pravima, jednakim obavezama i jednakim mogućnostima za sve građane. Suprotno tome, ekskluzivnost nekih prava ili zasnovanost države na etničkim ili religioznim principima čine državu, po definiciji, nepravnom državom. Ovo su teorijski principi (J. Rawlis, R. Nozick) čija primena u praksi nije uvek poštovana, a što se često objašnjava nekim specijalnim lokalnim okolnostima. Saudijska Arabija, Izrael i odskora Kosovo i Hrvatska primeri su takvih država. U principu, takve države poseduju unutrašnje nekoherentnosti i stoga su nestabilne.

Kosovo je karakteristično po tome što je nasilno stvoreno i osnovano na nepravdi – izgonu Srba i mnogih etničkih nealbanaca, uz uništavanje dotadašnje kulture i uz religioznu i etničku netoleranciju. U stvari, državu Kosovo je i bilo moguće stvoriti samo na osnovu kršenja pomenutih principa, a posebno na osnovu etničke uniformnosti. To je bilo opravdavano dodatnom okolnošću da je Srbija, od strane zainteresovanih velikih sila, bila označena kao nepravedna država. Takva zasnovanost Kosova nosi i klicu njegovog uništenja: zasnovanost na nepravdi bio je uslov stvaranja Kosova, ali je i osnovni uzrok njegove stalne nestabilnosti i element koji ugrožava njegov opstanak kao države. Ukoliko bi došlo, jednog dana, do redefinicije pravnog sistema Kosova, tj. do ukidanja ekskluzivnog državotvornog principa – jedinstva albanske nacije, principa koji nije de jure ali je de facto ugrađen u ovu državu, došlo bi automatski i do ukidanja ove državne tvorevine i njenog povratka Srbiji. Ovo bi u načelu bilo moguće ako su ispunjena dva dodatna principa: da je Srbija pravna država i da Srbija nije prihvatila otcepljenje Kosova. Dakle, da bi ovo bilo moguće u budućnosti, neophodno je da Srbija nikad ne prizna Kosovo kao državu.

Pravni status Srbije je pri tome takođe veoma važan. Prijemu Srbije u EU samo može da doprinese ukidanje, od strane nekih velikih sila, njenog statusa nepravne države, koji joj je bio nametnut krajem devedesetih godina. Status članstva u EU Srbiji je stoga neophodan. To bi je onda dodatno kvalifikovalo da može da prihvati Kosovo i Metohiju nazad u onom momentu kada Kosovo bude sazrelo ne samo de jure već i de facto, u neku vrstu pravne države i kad status Kosova bude ponovo na dnevnom redu. Uslov je, kao što spomenuh, da Srbija u međuvremenu nije priznala Kosovo.

To su razlozi zašto predsednik SANU nije u pravu i zašto Srbija ne bi trebalo da prizna bilo kakav pravni status Kosova.

Profesor univerziteta