Udžbenici su postali roba

Srp­ski je­zik ne­gu­ju a, po po­tre­bi, i bra­ne pri­pad­ni­ci srp­ske je­zič­ke za­jed­ni­ce. To se naj­bo­lje či­ni iz­u­ča­va­njem struk­tu­re je­zi­ka (fo­net­ske, mor­fo­lo­ške, tvor­be­ne i sin­tak­sič­ke nor­me), te usva­ja­njem i bo­ga­će­njem nje­go­ve lek­si­ke (do­ma­ćih i odo­ma­će­nih re­či i iz­ra­za, a stra­nih – sa­mo ako ne­ma­mo do­ma­ćih ekvi­va­le­na­ta). Sve se to re­a­li­zu­je si­ste­mom škol­stva i či­ta­njem kva­li­tet­nih umet­nič­kih de­la. 

Mla­di uče stan­dard­ni je­zik uglav­nom na ča­so­vi­ma srp­skog je­zi­ka u osnov­nim i sred­njim ško­la­ma. Bi­lo bi mno­go bo­lje da se i na ča­so­vi­ma dru­gih pred­me­ta zah­te­va pra­vil­no iz­ra­ža­va­nje a ne sa­mo iz­no­še­nje go­lih či­nje­ni­ca, a bi­lo bi ide­al­no kad bi­smo se u tom po­gle­du mo­gli oslo­ni­ti i na me­di­je. Tre­ba­lo bi, da­kle, sve uči­ni­ti da na­sta­va srp­skog je­zi­ka bu­de što efi­ka­sni­ja, in­te­re­sant­ni­ja i ko­ri­sni­ja. To, me­đu­tim, za­vi­si od vi­še fak­to­ra: na­stav­ni pro­gram, udž­be­ni­ci, na­stav­ni­ci i uče­ni­ci. U toj ver­ti­ka­li svi su od­go­vor­ni – kri­vi ili za­slu­žni.

U pra­vu su svi ko­ji tra­že vi­še ča­so­va srp­skog je­zi­ka. U osnov­noj ško­li, na pri­mer, pred­vi­đe­no je če­ti­ri ča­sa ne­delj­no u VI, VII i VI­II raz­re­du – ni po je­dan čas dnev­no?! I u po­gle­du sa­dr­ža­ja na­stav­ni pro­gram bi se mo­rao pro­me­ni­ti u smi­slu osa­vre­me­nja­va­nja i uskla­đi­va­nja sa no­vi­jim do­stig­nu­ći­ma na­u­ke o je­zi­ku, ukrat­ko, tre­ba­lo bi da ga pi­še tim naj­bo­ljih zna­la­ca je­zi­ka i naj­bo­ljih me­to­di­ča­ra, tim pre što od nje­ga, u do­broj me­ri, za­vi­si i kva­li­tet udž­be­ni­ka, pa i rad na­stav­ni­ka.

Udž­be­ni­ci su po­sta­li ro­ba (na­ža­lost ili na sre­ću – sve­jed­no). A kad je već ta­ko, mo­ra­lo bi se sve uči­ni­ti da u nji­ma bu­de što ma­nje gre­ša­ka. Po­red mno­go ve­će od­go­vor­no­sti re­cen­ze­na­ta, tre­ba­lo bi stvo­ri­ti na­vi­ku jav­ne ras­pra­ve struč­ne jav­no­sti o svim udž­be­ni­ci­ma sa ci­ljem da se u na­red­nim iz­da­nji­ma uoče­ni pro­pu­sti is­pra­ve.

Na­stav­ni­ci bi mo­ra­li zna­ti da su udž­be­ni­ci i nji­ma na­me­nje­ni i da ih mo­ra­ju do­bro pro­stu­di­ra­ti pre ne­go što ih de­ci pre­po­ru­če i sva­ka­ko da uče­ni­ci­ma skre­nu pa­žnju na uoče­ne pro­pu­ste. Na­stav­nik bi mo­rao bi­ti ve­ći auto­ri­tet od udž­be­ni­ka. S dru­ge stra­ne, do­brog na­stav­ni­ka dru­štvo mo­ra do­bro na­gra­di­ti, mno­go bo­lje ne­go u do­sa­da­šnjoj prak­si.

Naj­zad, ni uče­ni­ci ni­su bez od­go­vor­no­sti. Ni naj­bo­lji na­stav­nik sa naj­bo­ljim udž­be­ni­kom ne mo­že na­u­či­ti ne­kog ko ne­će, ne že­li da uči. Tu je po­moć ro­di­te­lja neo­p­hod­na. Svi za­jed­no – od na­stav­nog pro­gra­ma do uče­ni­ka – mo­ra­li bi na­sto­ja­ti da gra­ma­ti­ka ne bu­de ba­uk, da ne bu­de ni te­ška ni do­sad­na. I to je naj­si­gur­ni­ji put ka uspe­hu. Ka­ko je­ste, a ka­ko bi mo­glo i tre­ba­lo da bu­de – po­ka­za­će­mo na jed­nom pri­me­ru.

Na­stav­ni pro­gram za VI raz­red me­đu „Ope­ra­tiv­nim za­da­ci­ma“ ima: – upo­zna­va­nje gla­sov­nih al­ter­na­ci­ja, nji­ho­vo uoča­va­nje u gra­đe­nju i pro­me­ni re­či; a u „Sa­dr­ža­ju pro­gra­ma“: – pa­la­ta­li­za­ci­ja i si­bi­la­ri­za­ci­ja; ne­po­sto­ja­no a; pro­me­na l u o i dr. Pro­blem je u to­me što ter­mi­ni gla­sov­ne al­ter­na­ci­je i gla­sov­ne pro­me­ne ni­su isto. Gla­sov­ne pro­me­ne su vr­še­ne u da­le­koj pro­šlo­sti u fo­net­skom okru­že­nju i bez iz­u­zet­ka. Al­ter­na­ci­je su re­zul­ta­ti tih dav­nih pro­me­na ko­je je naš je­zik sa­ču­vao u mor­fo­lo­škom okru­že­nju i sa do­sta od­stu­pa­nja. Iz­u­ča­va­ju­ći sa­vre­me­ni je­zik, uče­ni­ci tre­ba da uoča­va­ju i pam­te sa­mo al­ter­na­ci­je (sme­nji­va­nje) gla­so­va u od­re­đe­nim mor­fo­lo­škim i tvor­be­nim ka­te­go­ri­ja­ma. Ta­ko bi tre­ba­lo da bu­de i u udž­be­ni­ci­ma. Ali na­stav­ni pro­gram ih oba­ve­zu­je da pi­šu o pro­me­na­ma. Za­to u jed­noj Gra­ma­ti­ci za VI raz­red (ne­će­mo je re­kla­mi­ra­ti) sto­ji: „Pro­me­na zad­njo­nep­ča­nih su­gla­sni­ka is­pred e i i u pred­njo­nep­ča­ne (pa­la­tal­ne) su­gla­sni­ke na­zi­va se pa­la­ta­li­za­ci­ja. Pa­la­ta­li­za­ci­jom se me­nja K u Č, G u Ž, H u Š. Pa­la­ta­li­za­ci­ja se vr­ši is­pred e u na­stav­ci­ma za ob­lik i is­pred e i i u na­stav­ci­ma za tvor­bu (gra­đe­nje) re­či.“ – Pr­vo, to je ne­tač­no jer u ob­li­ci­ma ima­mo i voj­nik-e, slug-e, snah-e, a u gra­đe­nju re­či – ruk-ica, nog-ica, Jok-in, Zag-in, Mih-in i sl. Dru­go, de­ca ni­ka­ko ne mo­gu raz­u­me­ti ka­ko se jed­ni gla­so­vi me­nja­ju u dru­ge, osta­je im sa­mo da uče na­pa­met, a to je muč­no, do­sad­no i od to­ga ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Me­sto to­ga mo­glo bi se la­ko, kroz igru, uoči­ti da je u vo­ka­ti­vu jed­ni­ne voj­ni­če (od voj­nik) glas K za­me­njen sa Č, u dru­že – G sa Ž, u du­še – H sa Š, čak i u stri­če – C sa Č, u kne­že – Z sa Ž (iako se ni­kad ni­je me­nja­lo C u Č ni­ti Z u Ž). I ta­ko re­dom – u svim dru­gim mor­fo­lo­škim i tvor­be­nim pri­me­ri­ma. Gla­sov­ne pro­me­ne iz­u­ča­va Isto­ri­ja je­zi­ka i to tre­ba osta­vi­ti za fa­kul­tet, u osnov­nim i sred­njim ško­la­ma – sa­mo al­ter­na­ci­je. Ali do­kle god u na­stav­nom pro­gra­mu sto­ji pa­la­ta­li­za­ci­ja, mo­ra se na­ći i u udž­be­ni­ku, mo­ra se i de­ci go­vo­ri­ti i mo­ra­ju ga de­ca na­u­či­ti, bez raz­u­me­va­nja i na­pa­met. To je ta ver­ti­ka­la od ko­je, ako se ne vo­di do­volj­no ra­ču­na, mo­gu ima­ti šte­te di­rekt­no uče­ni­ci, a in­di­rekt­no i sam je­zik. Po­zdra­vljam ini­ci­ja­ti­vu Po­li­ti­ke da se ču­va i sa­ču­va srp­ski je­zik i iskre­no se na­dam da će pro­bu­di­ti sa­vest svih nas, a na­ro­či­to onih ko­ji u bi­lo ko­joj me­ri od­lu­ču­ju o nje­go­vom nor­mi­ra­nju, iz­u­ča­va­nju i pri­me­ni u na­u­ci, kul­tu­ri i sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Ne bi va­lja­lo da sve pro­đe kao iz­ne­nad­ni ta­las na mir­noj vo­di – do­đe i pro­đe pa se sve opet uti­ša.

Dr Mi­lan Sta­kić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du