Mladima i starima

Kakav svet ostavljamo našoj deci? Kakve ljude pravimo od njih? Vrtimo se u krugu svi zajedno stvarajući virove i vrtloge koji odnose mnoge drage. Falši fuš određuju smer našeg kretanja. Duše naše dece na vetrometini žive. Ona trpe torturu naše dvoličnosti,gluposti i tupavosti. Sem dugova i hipoteka,šta im drugo u nasleđe predajemo. Pogrešne stvari koje se prenose s kolena na koleno i svaku generaciju sve više boli i boli. Uskraćeni za mnoge stvari normalnog života zaostaju negde u magli i mraku. Na putu svog ostvarenja kopne. Nudimo im život bez savesti,a život bez savesti jednak je životu u kući bez prozora. Živi zazidani svi smo.

Neka deca neidu u škole,neka deca već imaju bore,neka deca već su upoznala život dole na ulici. Da li su bes,agresija,inat i nemoć sve što smo imali da im ostavimo. Da li smo mogli da se potrudimo i neku istinu iz sebe da damo njima, ma koliko ona bila bolna i otkriva nas u svetlu u kojem ne želimo da se vidimo,ili samo gomile opravdanja i netačnih činjenica,za koje smo u mnogim slučajevima sami krivi? Da li odrastanje u kavezu bez perspektive i u grubostima može dati druge rezultate osim onih kojima prisustvujemo svakog dana. Dali će oni sa mnogo prava biti egzekutori svih nas? Čemu može da se nada manjina mladih na koju se ovo ne odnosi? Svetli primeri tamneu odnosu na mrak,bezumlje i lažne hvale.

Svedoci smo, svakog dana, ubrzane erozije morala. U našem ciroziranom društvu i korodiranoj stvarnosti mladi se žrtvuju da bi nečašće starijih opstalo. Za njihov položaj oni slabo mare,čim ih koriste za ciljeve stare,a to je da ostanu na vlasti. Mladi su gurnuti u vatru. Umesto da s nestrpljenjem očekujemo njihove životne uspehe,mi smo ih poslali u njima neobjašnjene predele surovosti i nemilice života. Izgubili smo svako pokriće,snaga nam hlapi za njihovo vaspitanje. Devalvirali smo u njihovim očima zbog naših laži,zbog našeg nejedinstva i kukavičluka. Dugo bežimo od života i poštene borbe sa njim, a oni su gladni ljubavi i razumevanja i pritom ništa ne dobijaju već moraju da se dovijaju da se na najteži način domognu svog života. Mladi ubrzano stare.

Začuđeni smo njihovom rušilačkom energijom i bezobzirnošću objašnjenja svega. U ovom trenutku oni su samo mladi oštećeni invalidi u kovitlacu velike turbulencije koju pravi svet i u koju smo mi uključeni bez sposobnosti i znanja da se snađemo i očuvamo za dalja vremena. Fatalizam mračne atmosfere duboko smo usadili u njih,i onda se čudimo šta od njih dobijamo. Ko seje vetar, žanje oluju–reče narod. A oni treba da budu naša budućnost. Posledica svega je što se stvara sve veći jaz između onih kojima je sve jasno i ne daju da se manipuliše njimai onih koji neće i ne žele ništa da shvate nego tvrdoglavo idu glavom kroz zid. Život će im proći u totalnoj nemoći bilo kakvog ostvarenja svojih snova,jer ih nikada neće imati. Shvatiće da su protivurečni sami sebi,ali tada će biti kasno– život prođe…

U raskidu sa realnošću,stvarnost nam daje samo kvarnost,jer razuma nema nad sirovom snagom. Zaboravljeni svet lepote,dobrote i plemenitosti sijaće samo onima koji o svetlu iole nešto znaju i trude se po cenu izopštenja da ga nađu. Drugi će pod veštačkim svetlom kratko da traju dok traže zaborav i samozadovoljenje. Mladi,lepi i snažni, umesto da budu u svom životu važni, gurnuti su na marginu tmine da budu robovi i topovsko meso za ispunjavanje želja i htenja ljudi čija savest nije čista.

Pomolimo se za našu decu, neka svetlost Božije ljubavi osvetli mrak u kojem žive.

Drugu decu nemamo.