Ljubav ima rok trajanja

Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga ne očekuju da će ljubav trajati zauvek

Zamislite sledeću scenu: zavaljen u udobnosti svoje dnevne sobe, bračni par gleda film u kome glavni junak živi u predgrađu sa porodicom, potom odlazi u grad na posao i zaljubljuje se u svoju koleginicu. 

„Šta propuštam”, pita se mladi čovek dok krajičkom oka konstatuje svoju bolju polovinu u izbledeloj trenerci sa nemarno skupljenom kosom i počinje da mašta o koleginici iz kadrovskog odeljenja.

„Da li nešto propuštam?“, pita se mlada majka dok gleda romantičnog ljubavnika na malom ekranu i krajičkom oka konstatuje svog izabranika kako popunjava tiket za loto u pauzi za reklame.

Ovu anegdotu rado prepričava profesor dr Tatjana Stefanović Stanojević sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, kada govori o fenomenu ljubavi u savremenom društvu. A kada sa svojim studentima razgovara o tome da li je ljubav za njih sinonim za „sigurnu luku” ili filmsku romansu, dolazi do zaključka da većina njih ne očekuje da će ljubav trajati večno i da ona ima rok trajanja.

– Mladi su shvatili da se za život u 21. veku ne izdaje „garancija” – nema više sigurnog posla, sigurne plate, ni sigurne budućnosti, pa zbog toga oni ne očekuju da će ljubav trajati do kraja života. Zbog toga smatram da je 21. vek – vek romanse u kome mladi očekuju da budu stalno „ludi od ljubavi”, žive bez burme i u životu promene nekoliko partnera kako bi stalno živeli tu romansu. Kada maštaju o ljubavi, oni očekuju filmsku priču, strast i vatromet emocija. Na početku te „filmske ljubavi” obično se rode i deca, ali zaplet počinje kada mladi supružnici shvate da zaljubljenost fiziološki traje 18 meseci, a ne 18 godina, koliko je potrebno da se to dete izvede u punoletstvo. A kada očaranost idealizovanim partnerom pređe u razočaranost zbog spoznaje da on nije junak sa bioskopskog platna, počinjemo da razmišljamo o prevari – jer svi junaci holivudskih filmova to rade”, objašnjava dr Tatjana Stefanović Stanojević.   

Psihoterapeut dr Zoran Milivojević primećuje da su emotivne veze i brakovi starije generacije postojaniji. Jer, mladi imaju narcisoidni mentalitet, hedonistički odnos prema životu i stav da ostali postoje da bi zadovoljili njihove potrebe. U prilog toj tezi svedoči i veliki broj razvoda mladih bračnih parova – najčešće u prvoj godini braka.  

„Mi stalno idealizujemo ljubav i imamo ideju da partner treba da bude nepresušni izvor prijatnih emocija i da on postoji samo da bi nas učinio srećnim. Taj koncept ljubavnog hedonizma usvajamo veoma rano kroz bajke u kojima ljudi žive srećno i zadovoljno do kraja života. Filmovi produžavaju tu iluziju i mi se zaista nadamo da će se naši životi odvijati po filmskom scenariju – mislimo da za svakoga od nas postoji idealna polovina i da ćemo sa njom biti srećni do kraja života. I kada je nađemo zaista doživimo tu sreću – ali kratko. Jer, zaljubljenost traje dok idealizujemo partnera. Iz stanja očaranosti vrlo brzo se prebacimo u stanje razočaranosti – ljudi teraju partnera da se ponaša kao na početku veze i tako nastaje mit o sedam godina ljubavi, vernosti ili braka. Kada zaljubljenost prođe i skinemo ružičaste naočari, ili prihvatamo partnera takvog kakav on zaista jeste ili ga ostavljamo”, objašnjava dr Milivojević.

Nema dobitne formule

U psihologiji ne postoje formule i jednačine koje garantuju dugovečnost i kvalitet ljudskih odnosa, zbog čega je veoma teško reći kakve kvalitete treba da ima ljubavna veza da bi bila dugovečna, ističe dr Zoran Milivojević.

– Savremeni čovek je razapet između potrebe za ljubavlju, potrage za idealnim i strahom od samoće. Kada ljudi teško žive, emotivne veze su čvrste. Kada žive dobro i nemaju potrebu za drugom osobom da bi preživeli, emotivne veze imaju drugu funkciju – da povećaju kvalitet života i izazovu prijatnost. Zbog toga one nisu tako čvrste kao one veze koje su povezane sa preživljavanjem, a partneri su manje spremni da tolerišu probleme u vezi i odlaze, jer imaju alternativu – zaključuje Zoran Milivojević.