Љубав има рок трајања

Млади су схватили да се за живот у 21. веку не издаје „гаранција” – нема више сигурног посла, сигурне плате, ни сигурне будућности, па због тога не очекују да ће љубав трајати заувек

Замислите следећу сцену: заваљен у удобности своје дневне собе, брачни пар гледа филм у коме главни јунак живи у предграђу са породицом, потом одлази у град на посао и заљубљује се у своју колегиницу. 

„Шта пропуштам”, пита се млади човек док крајичком ока констатује своју бољу половину у избледелој тренерци са немарно скупљеном косом и почиње да машта о колегиници из кадровског одељења.

„Да ли нешто пропуштам?“, пита се млада мајка док гледа романтичног љубавника на малом екрану и крајичком ока констатује свог изабраника како попуњава тикет за лото у паузи за рекламе.

Ову анегдоту радо препричава професор др Татјана Стефановић Станојевић са Департмана за психологију Филозофског факултета у Нишу, када говори о феномену љубави у савременом друштву. А када са својим студентима разговара о томе да ли је љубав за њих синоним за „сигурну луку” или филмску романсу, долази до закључка да већина њих не очекује да ће љубав трајати вечно и да она има рок трајања.

– Млади су схватили да се за живот у 21. веку не издаје „гаранција” – нема више сигурног посла, сигурне плате, ни сигурне будућности, па због тога они не очекују да ће љубав трајати до краја живота. Због тога сматрам да је 21. век – век романсе у коме млади очекују да буду стално „луди од љубави”, живе без бурме и у животу промене неколико партнера како би стално живели ту романсу. Када маштају о љубави, они очекују филмску причу, страст и ватромет емоција. На почетку те „филмске љубави” обично се роде и деца, али заплет почиње када млади супружници схвате да заљубљеност физиолошки траје 18 месеци, а не 18 година, колико је потребно да се то дете изведе у пунолетство. А када очараност идеализованим партнером пређе у разочараност због спознаје да он није јунак са биоскопског платна, почињемо да размишљамо о превари – јер сви јунаци холивудских филмова то раде”, објашњава др Татјана Стефановић Станојевић.   

Психотерапеут др Зоран Миливојевић примећује да су емотивне везе и бракови старије генерације постојанији. Јер, млади имају нарцисоидни менталитет, хедонистички однос према животу и став да остали постоје да би задовољили њихове потребе. У прилог тој тези сведочи и велики број развода младих брачних парова – најчешће у првој години брака.  

„Ми стално идеализујемо љубав и имамо идеју да партнер треба да буде непресушни извор пријатних емоција и да он постоји само да би нас учинио срећним. Тај концепт љубавног хедонизма усвајамо веома рано кроз бајке у којима људи живе срећно и задовољно до краја живота. Филмови продужавају ту илузију и ми се заиста надамо да ће се наши животи одвијати по филмском сценарију – мислимо да за свакога од нас постоји идеална половина и да ћемо са њом бити срећни до краја живота. И када је нађемо заиста доживимо ту срећу – али кратко. Јер, заљубљеност траје док идеализујемо партнера. Из стања очараности врло брзо се пребацимо у стање разочараности – људи терају партнера да се понаша као на почетку везе и тако настаје мит о седам година љубави, верности или брака. Када заљубљеност прође и скинемо ружичасте наочари, или прихватамо партнера таквог какав он заиста јесте или га остављамо”, објашњава др Миливојевић.

Нема добитне формуле

У психологији не постоје формуле и једначине које гарантују дуговечност и квалитет људских односа, због чега је веома тешко рећи какве квалитете треба да има љубавна веза да би била дуговечна, истиче др Зоран Миливојевић.

– Савремени човек је разапет између потребе за љубављу, потраге за идеалним и страхом од самоће. Када људи тешко живе, емотивне везе су чврсте. Када живе добро и немају потребу за другом особом да би преживели, емотивне везе имају другу функцију – да повећају квалитет живота и изазову пријатност. Због тога оне нису тако чврсте као оне везе које су повезане са преживљавањем, а партнери су мање спремни да толеришу проблеме у вези и одлазе, јер имају алтернативу – закључује Зоран Миливојевић.